Baner 1

Viminet
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
     

Baner 2

Strana 12

pop muzika

Otac me tukao zbog Arsena Dedića

Ceo život sam sa ženama: četiri tetke, majka, dve sestre, tri ćerke, supruga, tašta... I najbolje prijatelje sam uvek imao među ženama, u osnovnoj školi drugarice su mi pisale domaći zadatak - priča Željko Samardžić koji će se ovim i svim drugim ženama odužiti pesmom 8. marta na koncertu u Beogradskoj areni.
Neće zaboraviti dan kada je ranjen u ratu - mitraljez ga je pogodio u stanu njegovih kumova
Otac, oficir u JNA, naučio me je takvoj disciplini da dan-danas za sebe mnogu da kažem da sam Švajcarac. Ako se dogovorimo da se nađemo u 10 sati, ja sam u deset do deset nacrtan na tom mestu. Otac je bio prilično strog. Sećam se, šezdesetih godina živeli smo u Zadru. Još kao dečak osećao sam kvalitet muzike Arsena Dedića, koji je imao koncert na Trgu pet bunara u Zadru. Muzika me je toliko ponela da sam ostao van kuće sat duže nego što smem. Takve sam batine dobio da ću ih pamtiti dok sam živ!
Bicikl
Kako je vreme prolazilo, između oca i mene bivalo je sve više razumevanja, ali u detinjstvu se ponašao u stilu: treniram strogoću. Uvek sam imao želju da imam bicikl, ali mi otac nije dao. On je imao svoj bicikl, držao ga je u podrumu i nije mi dozvoljavao da ga vozim. Uvek sam molio druge da mi daju jedan krug. Čini mi se da na svetu nije bilo srećnijeg deteta od mene onog trenutka kada sam saznao da su ocu ukrali bicikl! Čim sam uspeo u poslu, prvo što sam kupio sebi bio je - bicikl! Bilo je to u Beogradu ‘95. godine.
Supruga Maja
Svaki muškarac može se posmatrati kroz ženu s kojom je, a i obrnuto. Čim sam upoznao Maju, proradili su mi leptirići i rekao sam: bićeš moja žena. Bila mi je interesantna jer nije bila u centru pažnje, već po strani. Uvek sam voleo te "mirnice" sa kojima mogu da komuniciram očima.
Samardžić je više od tri decenije u srećnom braku sa Majom
Počeli smo da se viđamo, izlazili smo, šetali, ali trebalo mi je sedam meseci da je nagovorim da me poljubi. Kada sam došao iz vojske, rekao sam: "Ako želiš sa mnom, ja ću te ženiti". Tako je i bilo. Rodila nam se Sanja i počeo je porodični život. Nismo nikada imali trzavice u braku uprkos svim turbulencijama koje su se izdešavale u bivšoj Jugoslaviji, ratu, izbegličkom životu i tadašnjoj nemaštini, uprkos mojoj popularnosti... Popularnost je veliko breme za porodicu, nije lako biti javna ličnost.
Publika
Na sreću, imam dobru komunikaciju sa ljudima i ne spadam u među konfliktne tipove. Sebe ne smatram zvezdom, već običnim čovekom koji radi taj svoj posao i zbog toga je popularan i ljudi ga vole i poštuju. Da, osećam da sam voljen. Često izlazim, šetam po gradu, ljudi me zaustavljaju, a ja zaista imam strpljenja da popričam sa svakim. Ljudi koji me vole nekako znaju da izaberu najlepši način da mi priđu. U meni osete i vide običnog čoveka, što mi baš prija.
Muzika me spasla
Svašta sam radio u životu. Bio hotelski pevač, carinski manipulant pri špediciji... Kao mlad pretovarao sam lubenice sa vagona u kamion, brao kajsije... Uvek sam voleo, još kao klinac, da imam svoj dinar, da kupim farmerke, patike... Vremenom sam osetio svoju šansu u muzici.
Prijateljstvo na estradi: Željko sa Sanjom Đorđević i Džejom Ramadanovskim
Čini mi se da mi je muzika i pomogla da krenem pravim putem. Jer u pubertetu, kada si na životnoj prekretnici, svaki muškarac želi da na neki način skrene pažnju na sebe. Iskušenja su ogromna, dešava se da se se povedeš za lošim društvom. Masa mojih prijatelja se uputila ka nekim zapadnim zemljama, ka nekim sumnjivim poslovima. Izabrali su drugi put, put koji ima mnogo manje moralnih kvaliteta. Ali mnogi su, uprkos svemu, ostali šmekeri.
Kriminalci
Ljudi tog profila dolazili su na mesta na kojima sam pevao devedesetih godina. Oni su izuzetno galantni. Kad krenu preko na šanu da rade te svoje poslove, pa kad dođu do nekog novca i vrate se, ne odlaze iz kafane dok sve ne potroše. Sećam se da bih vraćao novac kada vidim da je neko preterao sa bakšišom. Nisam s njima imao problema, a verujem da su me i zbog toga poštovali. Jer čovek dok je u alkoholisanom stanju, ima drugačije emocije i ponaša se komotnije sa novcem. Malo je njih koji će skroz trezveni da budu do te mere galantni. Poznavao sam njihov kodeks i nisam se plašio tih pravih mangupa jer znam da nikada prvi neće povrediti niti ugroziti nekoga. Samo ne diraj njegovu teritoriju! Ali u svakom smislu reči.
Ranjen u ratu
Ja sam jedan od ljudi koji su bili prethodnica onome što su uradili predsednik Tadić i predsednik Josipović jer sam još pre dve godine odlazio da pevam u Hrvatskoj i Bosni. Sada kada gledam kako se uspostavljaju ti lepi kontakti i normalne situacije, pitam se: Bože, zar je morao iko da pogine zbog gluposti?! A smatram da su sve to bile velike gluposti, da smo na trenutak svi izgubili kontrolu i dozvolili onima koji nikakvu vlast nisu zasluživali da nas povedu u zlo.
Kad me je mitraljez pogodio, sedeo sam u stanu svojih kumova Marinke i Dragana Knezovića u Šantićevoj ulici. Bio je 6. maj 1992. i već se krvarilo i ginulo na sve strane. Samo su dolazile crne vesti: poginuo ovaj, poginuo onaj. Decu i ženu sam sklonio kod oca i majke u Nikšić, a ja sam ostao u Mostaru i čekao da prođe ludilo. Rana je bila velika, prostrelna. Osetio sam da odlazim... Smrt sam prepoznao kao ogromnu pospanost i veliki umor od kog padate u težak san. Još sam samo čuo doktorku Selmu kako viče: "Krvi, brzo krvi".
Izbeglica
Kad sam se oporavio i sačuvao živu glavu, onda mi je jedina želja bila da se bilo kako domognem nekog mesta gde pevaju ptice i čuje se dečja graja. Prešao sam preko Dalmacije u Istru, pa produžio u Ljubljanu. Bio sam bez para. Stajao sam pred nekim restoranom nesvestan da jednom čoveku buljim u tanjir. Prenuo sam se tek kad me taj Slovenac upitao zašto tako gledam. Rekao sam: "Gladan sam". Pitao je: "Iz Bosne?". Rekao sam: "Iz Hercegovine". Nahranio me je i kupio mi kartu do Srbije. U Beogradu sam pevao po kafanama. Okusio sam svu gorčinu ovog posla.
Preokret
Imao sam sreću da u kafani "Tores" u kojoj sam pevao upoznam braću Marija i Đorđa Subana, predstavnike "Adidasa". Kad su čuli moju životnu priču, dali su mi 30.000 maraka nepovratno da snimim ploču. Došao sam do Marine i Fute i tako se okrenulo kolo sreće u moju korist. Verujem da Bog postoji i da se svakome sve vrati. Kao što su meni ljudi pomogli, tako se i ja sada trudim da pomognem svakom ko je u nevolji.
Zdravko Čolić
U vreme dok je bilo neizvesno hoću li uopšte uspeti da prehranim porodicu, nisam mogao ni da sanjam da ću ovoliko uspeti u poslu. Ali divio sam se Zdravku Čoliću i voleo ga. Razmišljao sam: Bože, kako je on dobar čovek i koliko mi je drago što toliko dugo traje. Kada se meni desio uspeh, onda sam počeo još više da ga cenim jer sam shvatio koliki je teret sačuvati karijeru. Mnogo je teže sačuvati nego stvoriti je. Morate biti staloženi, imati živce za sve situacije..., ali džaba sve ukoliko u vama ne prepoznaju čoveka koji voli ljude.
Unuci
Unuke sam dobio u 48. godini i trebalo mi je vremena da se naviknem na tu reč: deda. Onda stanem pred ogledalo, pogledam se i kažem: Pa, dobro, Željko, ti si stvarno beo! (smeh) Luka i Aleksa su moj univerzum. Oni su osnovni razlog što se bavim ovim poslom, što živim... Ne postoji veća radost od mojih unuka.
Majka
Majci, koja je preminula prošle godine, posvećujem koncert u "Areni" 8. marta. Dar za muziku nasledio sam od nje. Mnogo mi nedostaje, nema dana da pet, šest puta ne pomislim na majku. Moja majka je imala moždani udar i svakog dana je bivala sve dementnija. Odem da je obiđem, a ona mi kaže: "Gospodine, hoćete li mi samo malo pomeriti ćebe". Ja joj uzvratim: „Majko, ja sam tvoj Željko". A ona kaže: "Nisi ti moj Željko". „Hoćeš da ti nešto zapevam?", pitam. "Hajde", kaže ona. I ja počnem da pevam pesmu koju je moja majka stalno pevušila dok je prala veš: "Negde u daljini, pogled mi se gubi, nekog u daljini moje srce ljubi...", a ona nastavi: "Prolazi mi mladost i u čežnji vene, daleko si draga, daleko od mene". To je bilo tako snažno. Tog dana sam se kroz pesmu i kroz suze oprostio od nje. Šta ćeš, to je život. Odlaze najdraži, dolaze na svet neki novi. Život je čudo.
Lična karta
rođen 3. oktobra 1955. godine u Mostaru
otac mu je bio vojni oficir, pa je tako Željko u mladosti često menjao prebivalište
živeo je u Nikšiću, Igalu, Zadru da bi se kao tinejdžer ponovo vratio u Mostar
tokom srednje škole vrlo brzo je postao poznat kao dobar imitator Kemala Montena
prva pesmu koju mu je donela pažnju medija bila je "Moja Marija je drugačija" s kojom je nastupao na festivalu "Prvi aplauz" koji se održavao u Banjaluci
sa 40 godina nastupajući u elitnom klubu "Ambasador" upoznao je i biznismena koji je finansirao njegov prvi album na kojem su radili Marina Tucaković i Aleksandar - Futa Radulović.
Objavio je ukupno 11 albuma, poslednji "Kojim dobrom mila moja" 2009. godine.


Vi i mi svakog utorka zajedno


Prvi muzički internet magazin u Srbiji koji uređujemo Vi i mi zajedno ... novinari, fotoreporteri, čitaoci, studenti, đaci, domaćice, penzioneri, fanovi, muzički radnici, muzičari, svi koji imaju šta da kažu... Najkvalitetniji prilozi, korektni i tolerantni, bez vulgarnosti, omalovažavanja, ponižavanja, vređanja, isključivo bez politike, biće uvršteni u prvi naredni broj.

Prijatelji muzike izvolite ...

 

za tačnost podataka odgovara autor

Naslovna

  Naslovna