Baner 1

Viminet
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
     

Baner 2

Strana 18

narodna, etno, folk...

Године су пролазиле...

Позната певачица је поприлично допринела нашој народној музици као солиста и подучавајући младе таленте у свом ансамблу „Ђердан".
Мира Васиљевић је снимила више од две стотине песама и оставила неизбрисив траг у домаћој продукцији наше народне музике. Увек присутна, а у свом стилу горда, достојанствена и ненаметљива, почетак уметничке каријере рачуна од тренутка када је постала солиста Радио Београда. То је било 1961. године. Од тада има пуних педесет година.
Мира је, у ствари, почела да пева чим је дошла на свет. Мама јој је причала да је толико била гласна да су јој оне жене, назови бабице, које су је порађале код куће, прорекле да ће постати певачица. Не задуго, ти очеви гени стварно су и дошли до изражаја.
- Мој тата је по занимању био столар и сви су се у Рипњу, мом родном месту, грабили да им Раја тишљер уграђује прозоре и врата, јер је песмом уносио радост у њихове домове. Памтим, свирао је и усну хармонику. У то време биле су актуелне занатлијске забаве. Водио ме је да певам на тим народним весељима, а кад би повео коло, увек би узео мене за руку да играм до њега - прича Мира са сетом. - Сви су се чудили како петогодишње дете има такав глас и уме да игра. Кад је тата погинуо, имала сам непуних десет година, брат Лале осам, а сестра Милица само годину дана. Од силне туге уплашила сам се да ћу да заборавим да певам, па сам отрчала иза шупе да проверим умем ли.
- Убрзо потом сам наступила на школској приредби за Светог Саву. Имала сам дуге кике, а мама ми је везала црне машнице и тако сам певала песму „Сироче сам". Сви су плакали. Тада сам била храбра, али после нисам мога да задржим сузе кад год се поменуло његово име. Много ми је недостајао у животу - памтиће Мира заувек.
И њена мама је лепо певала, али сан joj je био да јој ћерка постане лекар. Мира је, међутим, већ у гимназији пошла на часове хармонике и маму молила да је упише у музичку школу, што она није хтела ни да чује, јер се тада знало ко свира и пева. Мира је одлучила да се кријући упише у средњу музичку школу „Мокрањац". У гимназији је имала „шарене" оцене и мама је навикла на то. Када је на полугодишту показала књижицу, а оно - само петице. Мајка је била запрепашћена, али кад је бацила поглед на предмете све јој је било јасно. Размекшала се и коначно прихватила да ће јој се ћерка бавити музиком.
Тресла се као прут
Али, Мирина младост, као ни детињство, није баш увек била распевана.
- Док су моји другови и другарице били на летњем распусту и одмарали се, ја сам са мамом ишла у надницу, копала, жела, чупала пасуљ, превртала сено, чувала стоку... само да зарадим паре за возну карту и за школовање. Пошто сам у селу била омиљена, председник општине ми је понекад наместио и неки послић у канцеларији. Добијала сам помоћ и од Црвеног крста. Сећам се једног тегет капута. Ја висока, а он кратак. Мама нашла неки грао штоф и продужила га. Онда од стрица позајмим гумене опанке и кренем у Београд. Путовала сам возом, железничка станица је била далеко, а зиме нису биле овако благе, као сада, него сметови до гуше. Кад дођем у школу онако промрзла са мокрим чарапама, моји дивни професори и добротвори, Василије Мокрањац и Душко Костић, мој разредни старешина, натерају ме да се изујем и осушим чарапе и ноге крај фуруне, да се не разболим. То не могу да им заборавим - истиче Мира и данас са усхићењем.
Кад је мајка у четвртој години дошла да је испише, јер више није имала апсолутно никаквих могућности да је издржава, Душко је категорично рекао да то не долази у обзир.
- Тада су, као најбољој ученици, измислили и доделили ми новчану награду, нашли ми стан и дали клавир да се припремим за дипломски испит. Мокрањац ми је уступио и виолину да вежбам, па пошто нисам имала где, вежбала сам у клозету, а разредни ми је препуштао и своје приватне ученике, само да нешто зарадим. Тај исти Душко Костић ме је, те 1961. године, и довео у Радио Београд, представио Ђорђу Караклајићу, музичком уреднику Радио Београда, и рекао: „Ево ти је, па види шта ћеш са њом."
На тој првој аудицији, Мира се толико препала да се тресла као прут. Чинило јој се да је изгубила и моћ говора, не само певања.
- Име Радио Београда за мене је било нешто највредније. Певам ту пред маестром Властимиром Петровићем Царевцем, који ме је са својим оркестром пратио. Приметио је Царевац колико сам се препала па је оставио виолину и рекао кларинетисти Бокију Милошевићу да настави и изашао напоље. Сумњам да је био далеко од врата, али хвала му, пустио ме да се смирим. Охрабрила сам се и отпевала песму „Ево срцу мом радости". Као да је било симболике у њој. Мада сам отишла сва очајна, убеђена да су ми све лађе потонуле, после месец дана сам добила дописницу да сам примљена - не заборавља истакнута уметница своје почетке у музичкој каријери.
Широка душа
Чим је дипломирала, Мира се запослила у Музичкој школи у Ваљеву. Из те прве генерације поносна је на многе своје ученике, међу којима су били и браћа Маљоковић, а богами и они на њу. Наредних дванаест година радила је у просвети као наставница музичког образовање по разним школама и истовремено снимала плоче. После великог успеха и популарности који јој је донела нумера „Живот пише успомене", посветила се искључиво естради и певању. Чим се запослила, удала се за момка по имену Жарко, који се дружио са њеним братом Лалетом.
- Жарко је видео моју фотографију и заљубио се. Пошто је имао рођеног брата и мајку који су живели у Ваљеву, пред крај школске године је дошао тамо. Случајно смо се срели у пошти. Био је лепотан, уз то и судија за прекршаје. Удала сам се одмах, други, трећи дан, чим сам се вратила у Рипањ. Били смо срећни, родила нам се и ћерка Наташа, али после две године брака, он је добио премештај и отишао у Нови Бечеј, а ја сам остала у Рипњу. Развели смо се, али смо остали пријатељи до краја живота.
Игром случаја њен бивши муж ју је упознао са будућим супругом Мишом Васиљевићем, такође правником и судијом.
- Имала сам само 28 година и нисам хтела цео век да останем сама, па сам отишла у Нови Бечеј да замолим Жарка да ми да споразумни развод брака. Лепо сам се дотерала, фризирала косу, обукла тергал-сукњу и прелепи бели мантил са браон свиленим шалом са туфницама који ми је сестра од тетке позајмила, и мислим да сам изгледала баш лепо. Хтела сам да му буде жао.
Стижем, а са њим седе још нека двојица. У међувремену је један од те двојице отишао, устао је и Жарко и накратко нестао, а мени су у том тренутку грунула осећања. Сагла сам главу и почела да јецам. Имала сам дете, није било лако тек тако се развести. Много ме је болело - признаје уметница.
- Кад сам подигла главу, видим да и онај човек плаче. Каже - и код мене је иста ситуација. Сутрадан, на железничкој станици, пењем се, воз само што није кренуо, а неко сав задихан довикну: „Ја ћу једнога дана доћи!" Не знам шта ми би, узвратим му „Чекаћу те!" То је био октобар. За Нову годину враћам се аутобусом у Рипањ и неко ми куца на прозор. Не могу да се сетим где сам видела те дивне очи. А, он каже: „Ја сам дошао." „Поручите мојој мами да ћу доћи следећим аутобусом, ја сам се удала!" - саопштим оним људима из аутобуса и изађем - смешка се и прича. Тако су Миша и она почели живот.
- Добили смо ћерку Јасну и наставили да живимо уз неизмерно поштовање и љубав. Он је био мој ослонац у животу. Брак је трајао до 24. априла прошле године, када је умро. Откинуо ми је срце. Завршила сам и у болници. Једва сам се повратила. Ово су моји први кораци и контакт са светом после његове смрти. У осталом, ред је да обележим и јубилеј у каријери. Неће бити неке помпе, али најдраже ми је што ће ми ПГП издати компилацију, на којој ће се наћи и песма мало пута извођена, под називом „Широка душа". То је последње дело које смо мој Миша и ја урадили заједно. Он је писао текст, ја композицију, а аранжман Влада Теодосијевић - истиче Мира Васиљевић.
Бисер, по бисер...
Да би се супротставила турбо фолку и шунду, 1973. године, враћајући се са Београдског сабора, где је са песмом Петра Танасијевића, „Зри, зри тамњаника" освојила прву награду, Мира Васиљевић је дошла на идеју да, заједно са Анђелком Говедаревић и Вером Ивковић, оснује први женски вокални ансамбл под називом „Ђердан", који би неговао изворне мелодије. Добиле су још један вокал, Гордану Лазаревић и након неколико месеци вежбања, кореографије и режирања на коме је радио Јован Ристић, ансамбл „Ђердан" се појавио пред публиком. Био је прихваћен с великим одушевљењем.
- Нисмо се скрашавале код куће. Обасипали су нас цвећем, али и вреднијим поклонима. Пошто сам наступала искључиво као концертни певач, никада нисам певала на вашару или на свадбама, била сам алергична на бакшише, ваљда сам једина таква на естради, обожаваоци су се сналазили, па су новчанице стављали у цвеће - наводи са смешком.
Мира је много допринела нашој правој народној музици, подучавајући талентоване девојке у свом ансамблу. Она је једна од ретких која је своје знање преносила на млађе колегинице помажући им да постану познате и популарне.
- Чланице су се редовно смењивале и њихово место су заузимале нове младе талентоване девојке. Кроз „Ђердан" је прошло њих шездесетак и данас су моје девојке врхунска имена наше естрадне сцене. Ја више нисам активна, јер сам се разболела, али оне су наставиле са концертним активностима, а ја са њима наступам само на радију и телевизији - каже наша драга саговорница.
„Ђердан" је добио и огранак „Огрлица од бисера", који води њена ћерка Јасна.
- Окупила је жене којима је сан био да певају, а нису имале могућности да се за њих чује зато што су се удале, или им родитељи нису дозволили. Уопште нису важне ни године, ни физички изглед, само глас и љубав према музици. Постоје само годину дана, а већ су гостовале у доста телевизијских емисија. Некад одем само да се напуним те њихове позитивне енергије.
Доказ љубави
У знак захвалности, пре око четири године чланице „Ђердана" су Мири приредиле једно изненађење у емисији „Све за љубав".
- Зову ме из телевизије и кажу „Миро, један супруг је пожелео да својој жени приреди радост и изненади је тако што ћеш јој ти отпевати песму „Године су пролазиле". Прихватим. Кад год могу неког да усрећим, ту сам. Хвалим се мојим „ђерданкама", а оне мртве хладне. Дођем у студио и чекам да ме позову на сцену да певам, кад са степеница, као мрави, једна за другом, у концертним хаљинама које је креирала покојна Мира Чохаџић, силазе оне. Кад нисам умрла од узбуђења. „Ви знате колико вас ми волимо, али смо хтеле да сви чују колико нам значите" - каже Снежана Ђердан испред свих. Утом прилази Анђа Говедаревић и предаје ми књигу коју је дизајнирала моја ћерка. На сваком листу по једна њихова фотографија испод којих су понаособ исписале своје емоције према мени. Чак су довеле и моју унуку Искру, која је пред камерама отпевала песму „Алај ми је вечерас по вољи" и тада је званично и она била примљена у „Ђердан" - препричава Мира са истим узбуђењем.
Сви музикални
У Мириној породици сви су музикални и она их са поносом представља.
- Моја сестра Милица је једно време певала са мном у ансамблу „Шумадија". Мог рођеног брата Лалета звали су Заим Имамовић. Снимио је три плоче, али је наставио да се бави неким другим послом. Његова ћерка је певала лепше од свих нас, али она сада ради као професор историје. И моја старија ћерка Наташа Смиљанић је талентована, једно време је певала у породичном „Ђердану", али се окренула својој фирми за увоз-извоз.
Милош, мој унук по Наташи, са пет година је са мном снимио песму „Баба и унук", која и данас иде у жељама слушалаца, али њега је више интересовао спорт. Његов син, мој праунук Вук има три године и опседнут је песмама Жељка Јоксимовића и по цео дан понавља „Љубави, љубави...", али мени је најдражи рефрен који ми стално понавља телефоном: „Бако, када ћемо да се видимо?"
Моја млађа ћерка Јасна Васиљевић-Милановић има троје деце. Најстарији Марко, завршио је средњу музичку школу, свира и клавир, а сада студира уметничку академију и биће тонац. Он је једини истински већ увелико упловио у музичке воде. Искра је седми разред основне школе и била је чланица естрадне групе „Мулина", коју је основала Снежана Ђердан, окупивши дечаке и девојчице да певају изворне народне песме. Најмлађа, Ђина је такође била пожељна као члан, али је бежала од камере. Она је певала у хору Валентине Вукомановић „Чаролије".
Награде има, пензију нема
За своје уметничке заслуге вредне поштовања Мира је добила много награда, диплома, захвалница, као и повеља за животно дело. Од срца су јој дате и она их срцем прима. Ипак највише се поноси Златним крстом који је добила од Црвеног крста за њен хуманитарни рад. Ту недостаје само једно.
- Знате да заслужни истакнути уметници добијају националне пензије. Мислила сам да је ред да и ја испуним тај образац, приложила сам све што је требало, међутим мене никако нема на том списку. Не знам шта још треба да урадим да бих је заслужила. Не знам да ли ћу је дочекати, с обзиром на то да већ имам 76 година и да ли има сврхе и да конкуришем поново.
Велико друштво
Поред мог „Ђердана" и моје породице, мој први комшија Кутић, тако га је назвао Марко, а презиме му је Крстић, брине о мени као да је моје рођено дете. Нема дана да не куцне на моја врата да види јесам ли добро и да ли ми нешто треба. Доста времена проводим и са пријатељицом и комшиницом, књижевницом Мицом Марковић. Она пише дечје песме и верни је поклоник „Политике", па тако свакодневно заједно прочитамо ваш лист од корице до корице. Кад год нешто треба да се снима у неком ресторану, онда идем код моје „ђерданке" Гоце Стоићевић.


Vi i mi svakog utorka zajedno


Prvi muzički internet magazin u Srbiji koji uređujemo Vi i mi zajedno ... novinari, fotoreporteri, čitaoci, studenti, đaci, domaćice, penzioneri, fanovi, muzički radnici, muzičari, svi koji imaju šta da kažu... Najkvalitetniji prilozi, korektni i tolerantni, bez vulgarnosti, omalovažavanja, ponižavanja, vređanja, isključivo bez politike, biće uvršteni u prvi naredni broj.

Prijatelji muzike izvolite ...

 

za tačnost podataka odgovara autor

Naslovna

  Naslovna