Baner 1

Viminet
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
    • VIMINET MUZIKA DOBRA ILI LOŠA I TAČKA
     

Baner 2

Nezaboravlja

On tera svoje... I dalje!

Mandić Oliver

13. juli 1953. Užice 

Kontroverzan u svakom pogledu. "Može da me čeka Bog i strašni sud, meni je svejedno, jer ja sam lud. Vuk dlaku menja, al' ne menja ćud, i ja teram svoje jer ja sam lud..." U istoriju srpskog roka upisao se sa nekoliko značajnih "projekata", ali je ostao neprimeran i kontradiktoran pre svega u svojim retoričkim (pro)ocenama stanja na domaćoj muzičkoj sceni gde je nergumentovano pucao iz svih oružja prema najvećem Goranu Bregoviću (genijalac može biti i formalno neobrazovani muzičar, zar to ne potvrdjuje i primer velikog i višestruko taletovanog Dušana Prelevića), istovremeno saradjujući sa, naprimer Zdravkom Čolićem ili Cecom Ražnatović ne bežeći čak ni od voda turbo folka.. Kao i većina, ostvarenih i (ne)ostavrenih beogradskih i šire muzičara i muzičkih kritičara ciljao je u pogrešnu metu i svojim stavovima više rekao o sebi nego o Bregoviću. U svakom slučaju u veoma uspešnoj karijeri kreativnog muzičara i pevača bespotrebno je odsvirao i jednu falš notu.
Kao dečak je počeo svirati harmoniku, a potom klavir. Godine 1969. napustio je srednju muzičku školu, odustavši od potencijalne karijere pijanista. Svjedno je početkom 70-tih, kad je debitirao kao instrumentalista, proglašem vunderkindom beogradske scene.
Krajem 1971. bio je član džez rock grupe Oliver, u kojoj su, medju ostalima, još bili i članovi tadašnje Pop mašine, te pevač Dušan Prelević.
Tokom 1972. godine Oliver Mandić je svirao na nekoliko koncerata sa Pop mašinom, a navodno su se vodili i razgovori o njegovom prelasku u YU grupu, zatim u grupu Time.
Godine 1974. snimio je s Dušanom Prelevićem dve pjesme "Tajna" / "Prošlo je sve", koje je na singlu objavio PGT RTB.
Na Boom festivalu 76 u Beogradu svirao je kao član Beogradske rock selekcije, koju su činili Robert Nemeček na basu, Zoran Božinović na gitari, bubnjar Lazar Tošić, trubač Stjepko Gut i drugi. Na tom nastupu uradio je i prvi u seriji svojih skandala: nezadovoljan uvjezbanošću muzičara, razbio je svoj sintisajzer i prekinuo koncert.
Samostalnu karijeru poeo je singlom "Ljuljaj me nezno" 1978. godine, gotovo slucajno, jer je pesmu na tekst Marine Tucaković on komponovao za Maju Odžaklijevsku, ali se ova nije pojavila na snimanju u splitskom studiju ‘Tetrapak', pa je Enco Lesić nagovorio Olivera da je sam otpeva. Pesma je odmah postala veliki hit i Mandića je to zagolicalo da nastavi istim putem.

Sledece godine uradio je još jedan singl s pesmama "Sutra imam prazan stan" i "Osloni se na mene", a kao gost na jugoslavenskoj turneji Zdravka Čolića pojavljivao se samo da bi otpevao jednu pesmu - Ljuljaj me nežno. Sve je to trebalo biti dovoljno za uspešan početak solističke karijere, ali Mandić se iznenada povukao i tek 1980. godine snimio debitantski album "Poludeću".
Za promociju albuma uradio je TV shou "Beograd noću", kojeg je rezirao Stanko Crnobrnja, a kostime i Mandićev image osmislio je konceptualni beogradski umetnik Kosta Bunuševac. Dio javnosti bio je zgrožen Oliverovim "ženskim izdanjem", ali shou je nagradjen ‘Zlatnom ružom' Montreja, tada najprestižnijom televizijskom nagradom, pa je učinjen još jedan presedan za tadašnju sceni - emisija je objavljena i komercijalno distribuirana na video kaseti.
Drugi album "Zbog tebe bih tucao kamen" objavljen je 1982. godine i udarne su pesme bile "Smejem se, a plakao bih", "Neverne bebe" i "Sve su seke jebene" (po motivima narodne erotske poezije iz zbirke Crven ban Vuka Karadžića). Album je sniman u Švicarskoj, a kao gosti se na njemu pojavljuju brojni cenjeni muzičari, kao Điđi Jankelić na bubnjevima, Laza Ristovski na klavijaturama, trubač Stjepko Gut, te Bebi Dol, koja je pevala prateće vokale.
Krajem 1984. godine Oliver Mandić je pobedio na prvom beogradskom MESAM-u (Medjunarodni sajam muzike) s pesmom "Pitaju me, pitaju", koja je imala narodnjački štimung i tekst je za nju napisala Marina Tucaković. Uspeh je ponovio i naredne godine na istom festivalu, kada je izvodio "Pomagajte drugovi", a ta je pesma najavila treći album "Dodje mi da vrisnem tvoje ime", na kojem je bio još jedan folkoidni mega-hit "Bobane".
Desetu godišnjicu karijere obiljezio je 1987. godine objavljivanjem kompilacije "Sve najbolje", a iste godine s Nikšom Bratošem producira album Borisa Novkovića "Jači od sudbine". U to vrijeme već je radio i kao urednik za rock i pop muziku u izdavačkoj kući PGP RTB.
Sa Brankom Miličevićem Kockicom Oliver Mandić je snimio album za decu, a njegova pjesma "Deca bez adrese" pobedila je na internacionalnom konkursu UNICEF-a.
S Marinom Perazić snimio je "Mandarina i banana", pesmu koju je Jugoton objavio 1990. godine na albumu ‘12 popularnih dueta - udvoje je najlepše'.
Tokom boravka u SAD-u krajem 80-ih godina, Oliver Mandić je snimio materijal s američkim muzičarima, koji je korišten u filmu ‘Poslednji krug u Monci', radjen po scenariju Dušana Prelevića.
Krajem 1997. završio je album Kad ljubav ubije, kojeg su činili i materijali snimljeni u Americi, a na snimanju su gostovali Vlatko Stefanovski, R.M. Točak i Bebi Dol, ali album nikada nije objavljen.
Beogradski City Records je 2002. objavio reizdanje kompilacijskog albuma ‘Sve najbolje' s jednom do tada neobjavljenom, ranijom pesmom "Ako lažem, tu me seci".
U kontekstu njegove kontradiktorne karijere, s radovima koji su na svoj način revolucionalizovali ili u najmanju ruku modernizovali nekadašnju jugoslavensku pop scenu i - na drugoj strani - pesmama koje su imale bestidno komercijalan aranžman s osloncem na folk, te jednako tako u kontekstu njegovog još kontradiktornijeg angažmana izvan muzičke scene, stavovi Olivera Mandića o kolegama sa muzičke scene zvuče prilično čudno. No, u njegovom portretiranju i oni imaju ulogu:
"Nema temeljnog rada muzičara, kompozitora i izvodjača s muzičkim obrazovanjem. Kao mlad, imao sam motiv za rad, želju za uspehom, slušajući sedamdesetih godina muziku "Indeksa", "Korni grupe" i sastava "Tajm", najbolji album iz 1972. godine "Dnevnik jedne ljubavi" Josipe Lisac...Mastao sam da budem kao oni. Obožavao sam tu originalnu muziku. Mislio sam da će i naša muzika napredovati u kvalitativnom smislu. Medjutim, pojavom "seljačkog roka", Gorana Bregovića i "Bijelog dugmeta", nastalo je dvadesetak abortus-grupa kao sto su "Hari Mata Hari", "Crvena jabuka", "Merlin"...Muzika je ponovo otišla u kameno doba. Kada danas slušaš aranzmane "Korni grupe" ili "Indeksa" shvatač da su to prava remek dela.
Sve što danas radi Goran Bregović jako je smešno. Dve decenije sam proveo u muzičkim školama svirajuci na klaviru i po šest časova dnevno. Zamišljao sam da jednoga dana zasviram u sinfonijskom orkestru. Mislio sam da bi to bio vrhunac moje karijere. Uvek sam strahovao da ipak nedovoljno znam da bih jednog dana zasvirao na Kolarcu. Bregović je oborio sve svetske rekorde i sigurno će ući u Ginisovu knjigu rekorda: on je jedini svetski nepismeni muzičar koji se popeo na scenu i svirao s simfonijskim orkestrom i velikim horom. Sedne tako Goran na scenu, smeška se, brčka sa onom gitarom i viče "ojha", "ojha"...! To mi ispadne smečno, žalosno, ali i simpatično. Tragično je to za sve one muzičare koji se školuju i tri decenije rade u simfonijskom orkestru za nekoliko stotina maraka, pa se danas frapiraju kada sviraju kraj Bregovića.
Oni su zgranuti što on sa onim "ojha" uzme iz Centra "Sava" 50.000 maraka, pod izgovorom da ce lova otići u "humanitarne svrhe", pa pola novca strpa sebi u džep. Muzika Gorana Bregovica za mene je prava humoristicka serija Benija Hila."

Diskografija

Singlovi
1978 - Ljuljaj me nezno / Šuma (PGP RTB)
1978 - Sutra imam prazan stan / Osloni se na mene (PGP RTB)
Albumi
1981 - PROBAJ ME (PGPT RTB)
1982 - ZBOG TEBE BIH TUCAO KAMEN (Jugoton)
1985 - DODJE MI DA VRISNEM TVOJE IME (Jugoton)
1987 - SVE NAJBOLJE, kompilacija (Jugoton)
1993 - SMEJEM SE, A PLAKAO BIH, kompilacija (PGP RTS)
2002 - SVE NAJBOLJE (City Records)

Duh tople duše

Sava Jeremić

13. januar 1904. Poslon - 21. april1989. Beograd

Nedaleko od Ražnja, u selu Poslon, 13. januara 1904. godine, u kući Jeremića rođeno je jedanaesto dete. Dadoše mu ime Sava, nadajući se da će, kao i sva tadašnja deca iz sela ostati tu da prevrće zemlju, ore, kopa i livade kosi. Ali, sudbinu njegovu odrediće trenutak kada mu je kao dečaku, otac kafexija, poklonio frulu, koja će ga proslaviti. Po nagovoru rođaka, ostavio je pinterski posao, po kome se pročuo po okolini, i 1936. godine obreo se na audiciji u Radio Beogradu. Pred Mihajlom Vukdragovićem i Vlastimirom Pavlovićem - Carevcem svirao je Sava, izvlačio iz malene frule polutonove za koje se dotle verovalo da se na fruli ne mogu odsvirati, a oni, oduševljeni njegovom svirkom, primiše ga odmah u orkestar, i tu on ostaje kao stalni član sve do penzionisanja 1958. godine, Nastupao je sa mnogim orkestrima u zemlji i inostranstvu, a najčešće sa Radojkom i Tinetom Živkovićem. Uvek obučen u narodnu nošnju, bio je misionar naše lepe izvorne narodne muzike i naše tradicije. Njegov najveći uspeh bio je 06. jula 1953. godine kada je na Međunarodnom festivalu folklora u Langolenu kraj Londona sa kolom „Paraćinka" osvojio prvo mesto, iako su tu sjajnu titulu očekivali mnogi, u to vreme, poznatiji umetnici. A sa „Deninim kolom" i „Vlajnicom" na koncertu zabavnih, narodnih i operskih melodija u Stokholmu, on i Radojka Živković, pobrali su najviše aplauza. Država mu u znak zahvalnosti dodeli orden sa srebrnim zracima ...Umro je 21. aprila 1989. godine i sahranjen u Beogradu. Starije generacije i sada pamte njegovo „Ražanjsko" i „Kruševačko kolo", „Palilulku" i mnoga druga koja i sada sviraju mnogi narodni orkestri širom Srbije.

SABOR FRULAŠA „DANI SAVE JEREMIĆA"
Kulturno umetničko društvo „Sava Jeremić" iz Ražnja, koje sa ponosom već deset godina nosi ime poznatog umetnika, i Skupština opštine Ražanj, kao pokrovitelj, svakog jula organizuju tradicionalnu manifestaciju „Dani Save Jeremića" na kojoj nastupaju brojna kulturno umetnička društva i, revijalno, najbolji frulaši na svim prethodnim takmičenjima frulaša u Srbiji, a najboljem od najboljih, Opština Ražanj dodeljuje plaketu sa imenom ovog velikog umetnika.

SPOMEN - KUĆA U POSLONU
Shvatajući značaj i doprinos koji je Sava Jeremić podario srpstvu svojom svirkom, trajno sačuvajući tradiciju i duh tople srpske duše za generacije koje dolaze, Vlada Republike Srbije, svojom Odlukom o5 br. 633-15053/2002 od 31. oktobra 2002. godine proglasila je njegovu kuću za spomenik kulture, zaštitila okolinu i utvrdila mere zaštite ovog spomenika kulture. („Službeni glasnik RS" br.73/02). To je jedina kuća nekog od naših narodnih umetnika koji uživa ovakvu zaštitu. Inače, kuća je podignuta oko 1930. godine, u kojoj sada niko ne živi, prepuštena je zubu vremena koji je na njoj ostavio vidljive tragove, pa, prema proceni stručnjaka iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša, postoji opasnost od urušavanja

FOND „SAVA JEREMIĆ" - POSLON
Radi očuvanja imena i dela velikog srpskog frulaša, obnove njegove rodne kuće i uređenja spomeničkog kompleksa, brige o njegovoj duhovnoj zaostavštini kroz prikupljanje pisanih, tonskih i video zapisa o njemu, radi negovanja tradicionalnih vrednosti u oblasti narodne muzike i narodnog stvaralaštva, te radi promocije umetničkih dostignuća inspirisanim muzičkim nasleđem srpskog naroda organizovanjem naučnih skupova i istraživanja u oblasti narodnog stvaralaštva, a posebno sviranja na fruli, zaljubljeiici u Savinu umetnost osnovali su Fond «Sava Jeremić» sa sedištem u njegovoj kući u Poslonu. Stanimir Jeremić iz Beograda, sin Save Jeremića, ugovorom overenim kod Opštinskog suda u Ražnju dao je Fondu na korišćenje ovu kuću.

Pop mašina

(Beograd)

Grupu su u zimu 1972. godine osnovali Robert Nemeček (rođen 1949. u Beogradu) bas i vokal (ex Dogovor iz 1804, Džentlmeni, Intro), Zoran Božinović (rođen 1952.) gitara i vokal (ex Exelent, Rokeri, Džentlmeni, Intro), Raša Đelmaš, bubnjevi i Sava Bojić, gitara i vokal. Bojić je ubrzo napustio grupu, a u jesen 1972. godine Raša Đelmaš je prešao u YU grupu. Zamenio ga je Mihajlo Bata Popović (ex Intro, Siluete). Svojim hard rock zvukom, koji se u to vreme zvao i progresivna muzika, učinili su neke od pionirskih koraka na sceni. Po uzoru na sastav Grateful Dead, često su držali besplatne nastupe, pa su juna 1972. godine napravili dnevni koncert na Hajdučkoj česmi, na kome su još svirali S vremena na vreme, Porodična manufaktura crnog hleba i drugi. Sledeći put su kod Hajdučke česme svirali za Dan mladosti, maja 1973. godine, a te večeri su nastupile i grupe Jutro (buduće Bijelo dugme), Grupa 220, Med, Vlada i Bajka i drugi.
Debi LP "Kiselina", pored neobične teme kojom se bavi i teškometalnog krljanja, donosi i nekoliko akustičnih kompozicija koje je osmislio Robert Nemeček. Bio je to jedan od prvih domaćih albuma, a sasvim aktuelno se bavio temama vezanim za acid rock i psihodelična putovanja. Na ploči prateće vokale pevaju Ljuba Ninković, Vojislav Đukić (S vremena na vreme), Drago Mlinarec i Trio DAG. Gost na klavijaturama bio je Slobodan Marković, a u tri pesme bas je svirao Miša Aleksić, tada u grupi SOS, a kasnije u Ribljoj čorbi. Sa ploče se izdvajaju pesme "Mir" i "Povratak zvezdama" u kojima se smenjuju akustični i električni delovi. Uzvratnu posetu Nemeček je učinio kada je 1975. godine svirao bas na debi albumu S vremena na vreme, sa kojima je inače često sarađivao u studiju i na koncertima. Svoj status grupe za posvećene Pop mašina potvrđuje čestim koncertima. Domaće mesto postaje im Hala sportova gde sa Aleksandrom Tijanićem organizuju redovne koncerte na koje pozivaju grupe sličnog opredeljenja iz cele zemlje. Sve vreme neguju atraktivan nastup, tako da Božinović pored dugih solo deonica nudi raznovrstan arsenal vrištanja, pirotehniku sviranja gudalom, sa gitarom iza leđa, uz redovna bacanja na kolena, a Nemeček povremeno u žaru svirke lomi bas gitaru. Početkom 1975. godine u ljubljanskom studiju Akademik snimaju drugi LP "Na izvoru svetlosti", sa gostima Ljubom Ninkovićem i Slobom Markovićem. Produkciju su radili Ivo Umek i Robert Nemeček. Na ploči je i blues "Negde daleko" snimljen na koncertu u Hali sportova 2. januara 1974. godine
Ključna pesma "Rekvijem za prijatelja" (tekst Ljuba Ninković, osnovnu temu čini Bahov koral, a na snimku gostuje gudački orkestar), posvećena je Predragu Jovičiću, pevaču grupe San koji je poginuo od strujnog udara na koncertu u niskoj hali Čair. Na ploči se našao i novi snimak pesme "Zemlja svetlosti", koja je već bila objavljena na njihovom trećem singlu.
U Pop mašini je jedno kraće vreme klavijature svirao Oliver Mandić, ali je posle nekoliko nastupa odustao. Živi album "Put ka suncu" ujedno je prvi koncertni neke naše grupe, ali ih iz tehničkih razloga ne predstavlja u pravom svetlu.
Krajem 1976. godine Robert odlazi u JNA, a u grupu stižu basista Dušan Petrović, bubnjar Dušan Đukić (ex Innamorata) i gitarista Vidoja Džindžer Božinović Po izlasku iz vojske Robert odlazi u London gde je radio u firmi Toma & Co. koja se bavila prodajom instrumenata, a bio je dopisnik listova "RTV revija" i "YU video". Nova postava krenula je sa jazz rock koncepcijom. Snimili su singl "Moja pesma", najavljivali album, a krajem 1977. godine su prestali sa radom.
Džindžer se priključio grupi Opus u kojoj se zadržao samo pola godine. Po povratku iz Engleske, Nemeček je počeo da radi kao urednik rock programa u Dadovu, a zatim je sa bendom pod imenom Rok mašina početkom 1981. nenadano nastupio na koncertu u Zagrebu, u okviru manifestacije Pozdrav iz Beograda. Pored Nemečeka, grupu su činila braća Božinović i bubnjar Vladan Dokić (ex Pop šou). Ubrzo su objavili album "Rok mašina" na kome prateće vokale pevaju Ljuba Ninković i Dragan Popović (ex DAG). Zanimljivo je da su po jedan tekst pisale Dragana Stanaćev i Koviljka Milić, u to vreme glumice popularnog amaterskog Teatra Levo. Ploča donosi ponovo snimljene pesme "Vatra" i "Bilo mi je bolje" koje su već bile objavljene na singlu, a tu su "Zakon ulice", "Neću ti dati", "Želim" i druge. Kasnije im je pristupio bubnjar Boban Đorđević (Generacija 5), ali klima za grupu nije bila povoljna u vreme novog talasa i oni 1983. godine
prekidaju sa radom, dok su snimali novi LP. Deo tog snimljenog materijala pojavio se dve godine kasnije na mini LPu "Izrod na granici". Na ploči je i koncertna verzija pesme "Bilo mi je bolje" snimljena na Beogradskom rock festivalu septembra 1982. godine u hali Pionir.
Bio je to njihov poslednji nastup i poslednja pesma koju su te večeri odsvirali. Zoran Božinović se posle toga povukao iz muzike, Džindžer se posvetio studijama na Arhitektonskom fakultetu i povremeno je svirao po blues klubovima ili sa jazz grupom Interaction, sve dok nije prešao u Riblju čorbu. Robert Nemeček je postao urednik filmskog i zabavnog programa TV Politika, a zatim je prešao na TV Pink gde radi kao urednik zabavnog programa. Nemeček se uz interesovanje za film, bavi izučavanjem okultne nauke i istorijom okultnih redova.
Diskografija
Singlovi
"Put ka suncu"/"Sjaj u očima" (PGP RTB 1972) "Promenićemo svet" / "Svemirska priča" (PGP RTB 1973,,) "Zemlja svetlosti"/"Dugo lutanje kroz noć" (PGPRTB 1974) "Sećanja'7 "Rekvijem za prijatelja" (RTV U 1975,,) "Moja pesma"/"Uspomena" (PGP RTB 1977,) "Vatra" / "Bilo mi je bolje" (PGP RTB 1980) kao Rok mašina
Albumi
"Kiselina" (PGP RTB 1973)
"Na izvoru svetlosti" (RTV U 1975,)
"Put ka suncu" (RTV U 1976,, koncertni)
"Rok mašina" (Jugodisk 1981)
"Izrod na granici" (Jugodisk 1983 mini LP)

I smak i dugme

Lazar Ristovski

23. januara 1956. Novi Pazar - 6. oktobra 2007. Beograd

Laza Ristovski (rođen 23. januara 1956. godine u Novom Pazaru, umro 6. oktobra 2007. godine u Beogradu) je jugoslovenski muzičar koji je najpoznatiji po radu u grupama Smak i Bijelo dugme.
Muzikom je počeo da se bavi sa samo pet godina kada je posle puno natezanja uspeo da ubedi roditelje da mu kupe harmoniku. Prve časove dobio je od jednog poznatog kraljevačkog pedagoga, kod kojeg se svirala samo klasična muzika. Tri godine kasnije prešao je u tek otvorenu muzičku školu. Provlačio se sa trojkama iz vladanja, jer direktoru nikako nije bila po volji njegova naklonost prema rokenrolu.
Zbog galame je pobegao sa nekog koncerta ozbiljne muzike i upao u prvi bend. Imao je trinaest godina, stari saksofon i mnogo volje. Kada je završio sedmi razred osnovne škole, roditelji su mu kupili orgulje "Vox Jaguar" za 540 hiljada ondašnjih dinara. Grupa je svirala po kraljevačkim igrankama bez imena, pa su prozvani Bezimeni.
Laza je bio vredan, pa je posle osnovne škole upisao gimnaziju u Kraljevu i vanredno, Muzičku školu "Stanković" u Beogradu. Gimnazija ga nije oduševila, pa je pao prvi razred i nakon toga prešao u ekonomsku školu. Usput je završio i dve godine srednje muzičke škole.
Pocetkom sedamdesetih otkrio je i Hammond orgulje, koje je platio šest miliona i sedamsto hiljada ondašnjih dinara. Otvarao je poklopac i gurao unutra odvijač da bi dobio zvuk sintisajzera.
Sa četrnaest godina formirao je grupu Bezimeni, koja je tokom rada ostala zabeležena samo po instrumentalu "Maštarije" na kompilacijskoj ploči emisije Veče uz radio I programa Radio Beograda.
Leta 1974. godine sa Bezimenima je nastupao u Bečićima, tamo ga je čuo Boki Milošević i poveo u Beograd da svira u njegovom orkestru Te jeseni počeo je da nastupa sa grupom Smak, a njihov zvanični član postaje januara 1975. godine Sa njima snima debi album grupe, Točkovu solo ploču i nekoliko singlova, a onda vrši efektan transfer i oktobra 1976 godine prelazi u Bijelo dugme. Polovinom 1978. napušta Dugme i sa Ipetom Ivandićem snima album "Stižemo" (RTV U 1978). Početkom 1979 godine sarađuje sa kragujevačkom grupom Vatra, ali se nakon nekoliko meseci vraća u Smak i sa njima snima albume "Rok cirkus" (PGP RTB 1980.) i "Zašto ne volim sneg" (PGP RTB 1981). U to vreme je objavio solo singl na kome su pesme kompozitora Tugomira Vidanovića. Pesmu "Tražiš oproštaj" je početkom sedamdesetih na Beogradskom proleću pevala Senka Velentanlić, a pesmu "Anželika" Dragan Antić Na snimanju su mu pomogli članovi grupa Mama Co Co i Vatra. Po raspadu Smaka, učestvuje na snimanju solo ploče Borisa Aranđelovića "Iz profila" (Diskoton 1982.) i posvećuje se studijskom radu Početkom osamdesetih godina bio je član Alvin Lee Banda sa kojim je obišao Jugoslaviju i Mađarsku. U Bijelo dugme se vratio 1985. godine i sa njima je ostao sve do prestanka rada 1991. godine. Sarađivao je sa Džez orkestrom RTB, paralelno vodio solo karijeru i izdavao instrumentalne albume. Za prvi solo LP "Merge" dobio je priznanje najprodavanije ploče instrumentalne muzike u 1983 godini Pored svojih kom-pozicija, zabeležio je i obradu narodne "Kaleš bre Anđo" Sledeća ploča "2/3" trebalo je da bude koncertna. Međutim, snimci sa njegovog nastupa u Domu omladine nisu tehnički bili dovoljno kvalitetni, pa su na ploči samo dve live kompozicije, a ostatak je nastao u studiju Tokom boravka u vojsci 1984 godine snimio je LP "Vojnički dani" na kome su instrumentalne verzije revolucionarnih tema "Komandant Sava", "Titovo ime", "Bilećanka" i druge. Po povratku iz JNA u produkciji Saše Habića uradio je ploču "Roses For A General" Sa perkusionistom Nenadom Jelićem (koji je autor materijala) snimio je 1986. godine album "Opera" Jelić je pevao, svirao citru, klavir i udaraljke, a Ristovski je bio zadužen za PPG kompjuter Sa klavijaturistom Sašom Loknerom 1994. godine je objavio CD "Naos" na kome gostuju Bebi Dol i gitarista Vlada Negovanović Deo materijala za tu ploču inspirisan je sakralnom muzikom, a promovisali su je koncertom na Kolarcu. Na solo kaseti "Quit" objavio je 1993 godine materijale sa diska koji je snimljen za englesko tržište,. Tu su zabeležene instrumentalne obrade hitova Sajmona i Garfankla (Simon and Garfunkel), "Simfonija No. 40" Mocarta, pesma "Zaboravljeni" i druge teme. Na snimanju su učestvovali gitarista Vlada Negovanović, saksofonista Jova Maljoković, flautista Žorž Gruić i članovi Beogradske filharmonije, Ristovski je sarađivao sa austrijskim muzičarem Falkom (Falco), gitaristom grupe Supertramp, Ričardom Džemsom Palmerom (Richard James Palmer), Kris De Burgom (Chris De Boorgh), sastavom Piloti i grupom Osvajači sa kojima je uživo nastupao. Jedno vreme je u Frankfurtu radio kao demonstrator instrumenata sa klavijaturama Vlasnik je jednog od najbolje opremljenih tonskih studija u Beogradu. Pored toga, spada među najbliže saradnike Gorana Bregovića u projektima filmske muzike. Na tom polju se ogledao i sam Za muziku u filmu "Lazar" dobio je prvu nagradu na filmskom festivalu u Sopotu 1984 godine i Zlatnu medalju Beograda na 36 i 39 festivalu animiranog filma. Radio je muziku za filmove "Zaboravljeni", "Sveto mesto" i "Nečista krv". Tokom ovih godina snimio je drugim izvođačima preko hiljadu ploča rock, zabavne, klasične i narodne muzike S njima povremeno odlazi na turneje U anketama muzičkih časopisa jedanaest godina uzastopno je proglašavan za klavijaturistu godine, a 1986. godine dobio je Estradnu nagradu Srbije Tokom karijere održao je preko dvesta samostalnih i oko hiljadu koncerata sa grupama.
O svojim muzičkim počecima:
"O mojim muzičkim počecima mi je mnogo smiješno da govorim pogotovu što sam na to pitanje bezbroj puta do sada odgovarao. Mislim da to uopšte nije bitno, ali 'ajde. Muzikom sam počeo da se bavim kada sam imao pet godina. Onda tu dođu muzička škola i sve ostalo što ide uz to. Prilično jedan normalan put. E, a onda dolazi do problema..."
O radu u grupi Smak iz Kragujevca:
"Nadovezujem se na tvoje drugo pitanje - odmah kreću bendovi. Prvo dolazi rad u grupi Smak iz Kragujevca. Gledajući iz ove perspektive, danas, mislim da je Smak bio jako dobar bend. Dobar, mislim, bili smo nevjerovatno dobro uvježbani, a i svako od nas je mnogo dobro vladao svojim instrumentom. Priznajem da je vokal bio malo zapostavljen, ali sjajni pjevač, Boris Aranđelović, uspijevao je to nadomjesti. O grupi Smak bih mogao puno toga da pričam, ali ostavljam svima koji će ovo da čitaju da misle o njoj na svoj način. Uostalom, diskografija je tu."
O radu u grupi Bijelo Dugme iz Sarajeva:
"U grupu Bijelo Dugme sam došao 1976. godine. Snimili smo u Londonu album "Eto! Baš hoću". Nedavno sam ga slušao i prijatno sam se iznenadio. Ima tu, Boga mi, svega i svačega, mislim, prije svega na dobru svirku. Ja ne znam šta da vam pričam o grupi Bijelo Dugme jer će to sigurno da bude pristrasno i nerealno, zato isto kažem kao i maloprije, vrijeme će bolje pričati o tome."
O razlici načina rada u grupama Smak i Bijelo Dugme:
"Pokušaću da malo pobliže objasnim razliku između Smaka i Bijelog Dugmeta. O čemu se radi? O tome što su ta dva benda imala različite ciljeve. Smak je kroz svoje pjesme želio da pokaže i dokaže kakvo mu je sviračko umijeće. U stvari, svaki član benda je bio majstor na svom instrumentu. To je iziskivalo mnogo vremena za vežbe na svakom od tih instrumenata. A i svako od članova benda je svirao ono što je mislio da je najbolje. Niko mu se nije miješao u njegovu kreaciju. Čak su i svi ostali članovi benda dijelili mišljenje da je to stvarno najbolje. U Bijelom Dugmetu je situacija bila malo drugačija. Nije bilo mnogo improvizacija, morao je da se sluša šef, Goran Bregović. On je vrlo dobro znao šta je kod svakog od nas dobro i to je od nas i tražio, što je takođe bilo jako pozitivno i za nas i za publiku koja je slušala Bijelo Dugme, a nje je bilo zaista puno. To je bila osnovna razlika između ta dva benda."
O tome šta radi grupa Smak danas:
"Grupa Smak i dalje radi, doduše, sa drugim članovima. Od starih su ostali samo Radomir Mihajlović Točak i Slobodan Stojanović Kepa. Ne znam kakav je način rada kod njih danas. Predpostavljam da nije isti kao nekad, čak sam i siguran u to. Ove godine se navršava 30 godina od kada je grupa Smak počela da radi, pa smo se dogovarali da negdje početkom jeseni to obilježimo jednim koncertom negdje u Beogradu."
O tome da se današnja muzika, uglavnom, kreira pomoću kompjutera:
"O tome što se muzika danas pravi pomoću kompjutera nemam ništa protiv. Neće muzika ništa time izgubiti. To su samo pomagala koja olakšavaju cio pristup problemima pravljenja muzike. Za dobre "muzikante" - nema zime. Kad pričaš o kompjuterima i njihovoj upotrebi u muzici, nemoj da misliš da ja imam nešto protiv toga. Pa i kod mene, u mom studiju, sve su sami kompjuteri i radujem se kao malo dijete kada kupim neki novi i uživam dok ga u potpunosti ne provalim. Ja sam samo htio da ti kažem da kompjuteri ne mogu da te nauče da sviraš, ali ti možeš njih, donekle. Istina je da neviđeno olakšavaju posao i da nije njih, ja ne znam šta bih. Na koji način se sa kompjuterima u muzici radi, to je pitanje o kome može mnogo toga da se priča, dugo i naširoko . O tome čemo neki drugi put."

Diskografija
Singl
"Tražiš oproštaj"/ "Anželika" (Beograd Disk 1980)
Albumi
"Merge"(PGPRTB1982.) "2/3" (PGPRTB 1983,) "Vojnički dani" (PGPRTB 1984) "Roses For A General" (PGP RTB 1984) "Opera" (PGP 1985.) "Quit" (ITMM 1993) "Naos" (Komuna/PGP RTS 1994) "Nečista krv" (A Records 1997,) "Svetlost u Aduru (Antologija)" (HiFi Centar 1997. kompilacija)

Od Vardara pa do Triglava

Milutin Popović Zahar

12. oktobar 1938. Krupanj

Milutin Popović-Zahar (1938, Krupanj), pravnik (doktor pravnih nauka), kompozitor i violinista iz Beograda. Uglavnom se bavio novokomponovanom narodnom muzikom. Poznat je po pesmama koje je komponovao za: Lepu Brenu, Gordanu Lazarević, Miroslava Ilića, Merimu Njegomir, Doris Dragović i druge.
Zahar je autor stihova pesme „Od Vardara, pa do Triglava", i kompletan autor pesama: „Vino točim", „Neznanaka", „Čačak, Čačak", „Mile voli disko", „Vidovdan", „Ivanova korita". Od umetničke muzike, komponovao je dela: „Ciganske suze", „Borba petlova", „Vrelo" i „Oda olimpika".
Rodjen je u porodici prosvetnih radnika. Detinjstvo i mladost proveo je u Loznici gde je završio osnovnu školu, gimnaziju i nižu muzičku školu. Pohadjao je i srednju muzičku školu "Mokranjac" u Beogradu u klasi Tripe Simonutija.
Studirao je srhitektonsku fakultet u Ljubljani, pravo je završio u Beogradu. Bavio se amaterski fudbalom u Loznici, Ljubljani i Beogradu, stalni je član estradne fudbalske ekipe. U kulturno umetničkom društvu Ivo Lola Ribar proveo 15 godina kao član i umetnički rukovodilac orketra. Sa Lolom bio na pet kontinenata i kao solista, aranžer i šef orkestra svirao u Medison skver gardenu u Njujorku, festival holu u Londonu, koncertnoj dvorani u Lenjingradu, u Plejboju u Parizu, u Sali filharmanije u Pekingu. Bio učenik a kasnije i saradnik Vlastimira Pavlovića Cerveca, Radeta Jašarevića, Bokija Miloševića...
Nije nepoznato, ali treba naglasiti da je ceo prvi album Lepe Brene napisao Zahar, kao. malo ko zna da je u svetu priznat kompozitor ozbiljne muzike i poeta čiji su stihovi nagrađivani i u Americi
Milutin Popović je nadimak dobio od Radeta Jašarevića još u mladosti, po nemačkom violinisti Helmutu Zahariosu.
"U mom životu majka je odigrala odlučujuću ulogu. U odsustvu oca koji je četiri godine proveo u nemačkom logoru, ona mi je zamenjivala oba roditelja.
- Važno je šta ljudi misle o tebi, a ne šta ti o o sebi misliš - umela je da mi kaže.
Ni danas mi nije jasno kako je majka uspela da mi umesto fudbalske lopte tutne u ruke violinu. Mora da sam ispaštao neki težak greh kad sam pristao da se upišem u muzičku školu i stružem po izandjalim žicama neke ciganske sandučine. Prvi profesor mi je bio rasklimatani čova koji je više ličio na strašilo nego na pedagoga. Osim toga, užasno je smrdeo na rakiju i govorio nerazumljivi jezikom, zapinjući na svakom samoglasniku.... Mrzeo sam violinu kao djavola, pogotovo kad je Mutavi počeo da me mlati gudalom po prstima. A moja violina je škripala i sama dajući na znanje da je bolje da je pustim na miru. Dolazio sam na na časove violine sa raspuknutom futrolom koja mi je služila umesto stative kad sam igrao fudbal. Uskoro su mog profesora smestili u ludnicu a njega je zamenio Naif Amzić - poznati narodni svirač... A onda sam se iznenada zaljubio. Ovog puta u učenicu klavira, jednu mržavu apotekarevu kćer. Svirao sam sa njom neke lake komade školskog programa. Ona je imala jedini privastni klavir u Loznici... Kod nje smo se pripremali za javni čas. Ti dani su me privezali za muziku.. Voleo sam da gledam u lepu glavicu apotekareve kćeri i u grudi njene majke. Ne želeći da se lišim tog prijatnog društva, vežbao sam kao lud... prvi javni čas je bio i moj prvi trijumf. Ostali učenici uglavnom su mučili svoje instrumente, kako to početnici inače čine, a ja nošen ljubavlju, izvlačio sam iz violine sasvim pristoje zvuke... Svi su prilazili da čestitaju apotekarevoj ženi i mojoj majci. Njih dve su sedle u prvom redu naše sirotinske sale za kulturne poriredbe i brisale oči maramicom. U polumraku, iza zavese uhvatio sam za obe ruke moju miljenicu... Jesi li zadovoljna*... umesto odgovora, osetio sam na usnama vreo poljubac. Taj poljubac me je večno privezao za violinu i čini mi se da je od tog trenutka bio odlučen čitav moj budući život... (Ljudi iz šume, autobiografska knjiga M.P.Zahara)
"Vladimir Cvetković bivši košarkaški as tada direktor FK Crvena zvezda i moj školski drug u to vreme je upravljao "Tašom". Zamolio me je da dođem i čujem bend koji se zvao "Lira šou". Čim sam stigao rekao mi je da će im finansirati čitav album, a da su oni izabrali mene da im budem kompozitor. Bili su scenski interesantni, ali pevački potpuno neizgrađeni. Na insistiranje Cveleta napravio sam im pesmu "Čačak" koja se pojavila na "Beogradskom proleću" u društvu tada najvećih zvezda naše muzičke scene. Bez obzira što su je tada mnogi negirali i svašta dobacivali, danima se pričalo samo o toj pesmi.
"Lepa Brena je najveći pevački fenomen svih vremena koji se pojavio na našim prostorima. Cela ta priča se desila neverovatno brzo, praktično je trebalo dve godine da Brena od potpunog anonimusa postane najveća zvezda. Ipak pre Brene pomenuo bih pesmu Gordane Lazarević "Mara, mara maramica" koja ju je proslavila i kojom sam zapravo počeo da istražujem neke, do data neistražene, vragolije našeg melosa. Sve to je nastavljeno sa Lepom Brenom. Tim pravcem koji je zadovoljio i stare i mlade raskinuo sam sa svim što je konzervativno u našoj muzici.
"Bez obzira što mi se Brena tada klela da će čitav život raditi sa mnom, polu u šali, a polu u zbilji, rekao sam joj da će me u trenucima svoje najveće popularnosti napustiti. Ipak, rekao sam joj i to da će i pored tog greha, za mene uvek biti slatka i neponovljiva. To me je nagnalo da ostatak benda nazovem "Slatki greh". Prvi album je prodat u 105.000 primeraka, dok je drugi album "Mile voli disko" napravio tiraž koji verovatno nikada neće biti nadmašen milion i 175.000. Na prvom albumu su svi pevali, međutim, već tada sam shvatio da je Brena dinamit, a ostali šlepovi koje treba vući za njom. Na drugom albumu sve je otpevala sama.
"Nikada nisam sebe smatrao nekim naročitim arbitrom, niti vrhom autoriteta. Moj pristup muzici uvek je bio pošten i naklonjen pravim vrednostima. Narodu sam pružao punog sebe, a narod mi se odužio punim prihvatanjem onoga što nudim. Mislim da samo polarnim medvedima do sada nisam svirao. Moj verni slušalac bio je i Tito, kao i mnogi istaknuti ljudi iz Jugoslavije, a i šire. Potvrda ličnog kvaliteta usledila je pre nekog vremena kada je od 100 pesama koje se takmiče za pesmu veka na repertoaru bilo mojih 48. Pesme "Svilen konac" i "Vidovdan" dugo su bile same na vrhu.
"Do promena u našoj narodnoj muzici će doći kada u pravom smislu te reči postanemo deo Evrope i prihvatimo život istinskih vrednosti. Kod nas onaj ko ima pare može da postane pevač, pa čak i ako nema pojma sa pevanjem. Za to su krivi najnoviji uređaji koji potpuno menjaju boju glasa. U Americi kćerka jednog predsednika nikada ne može postati pevačica ako nema dokazani kvalitet. Da pojasnim, kod nas parama kupiš album, otpevaš ga, pa to naturiš narodu kome je svaki kriterijum poremećen. Zahvaljujući nekim izdavačkim kućama koje posluju po tom principu, hiljade istinskih talenata tavore daleko od svetla estrade.

Kralj astalskog pevanja

Vukašin Vule Jevtić

20.januar 1913 Rosica (Župa) - 10.avgust 1981. Ribarska Banja


"Vukašin, Vule Jevtić, rođen je 1913. godine u Rosici (Župa), jedan je od naših najpoznatijih vokalnih interpretatora narodne muzike. Vukašin Jevtić je stekao široku popularnost kod ljubitelja narodne muzike svojevrsnim doživljavanjem narodne melodije i emotivnom interpretacijom. Za njegov muzički razvoj od velikog je značaja bio susret sa Vlastimirom Pavlovićem Carevcem i saradnja ove dvojice vrsnih umetnika. Interpretacija pesme 'Što grad Smederevo' na najbolji način pokazuje osobine njegovog pevanja. Carevac je prihvatio njegov način interpretacije bez ikakvih izmena, a stil toga izvođenja nazvao 'Vulizam'."
"Vule Jevtić je uoči Drugog svetskog rata sa Vlastimirom Pavlovićem Carevcem bio vodeći muzički tandem Radio Beograda. Kada su se 1945. godine, obojica vratila iz Dahaua, prihvatio ih je Radio Beograd, u kojem je Vule ostao narednu deceniju, a zatim se vratio kafanama i pre rata modernom takozvanom, 'astalskom pevanju'.
Malo je poznato da je Jevtić kompozitor čuvene 'narodne' pesme 'Još litar jedan'! Bio je prvi dobitnik Estradne nagrade Jugoslavije. Tokom sedamdesetih, i sam u sedmoj deceniji života, imao je svoje mesto u Šumatovcu (pre podne) i Maderi (predveče)."

"Godine 1935. pojavljuje se potreba da se program obogati i osveži, pa na Radio Beograd dolaze i „obični ljudi koji lepo pevaju". Formiraju se i prvi zvanični radio-orkestri: Tamburaški orkestar Aleksandra Aranickog, u kome je svirao i njegov potonji šef Pančevac Maksa Popov (1910-1973), i Narodni orkestar Sime Begovića, u kome je bio i Vlastimir Pavlović Carevac (1895-1965), koji ga je preuzeo posle Drugog svetskog rata. Tada na Radio dolaze pevači koji nisu imali stalni angažman, već su nakon audicije bili pozivani da pevaju prema potrebi, i to repertoar koji su sami birali. U komisiji koja je organizovala audiciju za pevače bili su kompozitor i profesor Petar Krstić (predsednik), zatim kompozitori Mihajlo Vukdragović i Vojislav Vučković i šef Narodnog orkestra Sima Begović. Među prvim „običnim" pevačima primljeni su Nata Pavlović, Ružica Protić, Ruža Denić, Zorka Katinski kasnije Butaš i njen suprug Bogdan (rodom iz Kovina), a kasnije su došle Jelena Vujanović, Emilija Putnik, Vera Kokošević, Ružica Kalušić i druge. Od pevača valja spomenuti Uroša Seferovića, Rašu Radenkovića, Dobricu Grozdanovića, Dragog Čkonjevića, Vojislava Petruševića i nezaobilaznog Vukašina - Vuleta Jevtića, koji je već tada stekao veliku popularnost, koja ga je pratila sve do smrti 1981. godine. Mnogi od ovih pevača bili su gosti u kafani „Savinačka kasina" na Čuburi, koja je bila vlasništvo Vlastimira Pavlovića Carevca, gde su slušali i učili kako se pesma peva i bili prvi nazvanični učenici velikog Cara...

"To što je pevao i od svog života uradio Vule Jevtić niko ne može da protumači. Godinama u vrhu narodnih pevača, on je unosio neku posebnu dužinu u pesmu koju smo bukvalno svi znali. Pevao je samo i isključivo pravu narodnu pesmu, onako kako je zapisano pre ko zna koliko godina i to na način koji je samo on znao. Ljudi su jednostavno govorili - Večeras nisa kod kuće, idem da slušam Vuleta Jevtića... Nije voleo da priča o onome što je prošlo, a to je u stvari, bio njegov život. Rekao bi ponekad poneku primedbu, pošalicu, na račun novokomponovane pesme, i teksta u njoj... Njegova radost što je pevao samo ono što ima večitu vrednost i što je neibrisivo, bila je očogledna. Sve što je doživeo desilo se u kafani, koja je bila srednišnje mesto njegovog života. Tu je naučio kako se gaji cveće i zašto klekovača miriše na mrave. U kafani je upoznao akademike, druge vidjene ljude i boeme, ko je visoko rangirao, jer je i sam bio takav. Vuleta su sve kategorije gostiju jednako volele i poštovale....Nema više tako rodjenog pevača, gospodina i boema kakav je bio Vule Jevtić. Ostao je samo u priči i kad se pomene njegovo ime, sa respektom se pomene. (Branko Ciga Milenković)

Lutalica sa indeksom

Slobodan Bodo Kovačević

29. decembar 1946 - 22. mart 2004

Na krilima plime, niz modru rijeku otplovio je negde na kraju u zatišje.
Slobodan Bodo Kovačević, lutalica sa indeksom u džepu, prvi kreativac i jedan od najoriginalnih domaćih kompozitora i aranžera. Iako je negovao širok dijapazon šanrovskih izraza, ostaće upamćen kao autor nekoliko istorijskih standarda koji su njega i Indexe izdigli do sjajnih visina poštovanja širokih narodnih masa ali i stručnjaka. Iznad svih bile su to kompozicije Plima, Negdje na kraju u zatišju i Modra rijeka.
Na žalost, podelio je zlu sudbinu prekratkog trajanja sa nerazdvojnim Davorinom Popovićem preselenje u nebeske visine kojima je Bodo, Dado i ostali besmrtni indeksovci i profesionalno i duhovno pripadao.
Bio je jedan od najvećih rock gitarista na ovim prostorima, a karijeru je započeo u sarajevskom bendu "Lutalice". Sredinom šezdesetih godina pridružio se "Indexima", u kojima je već bio Davorin Popović kao pjevač.
U rodni list upisan je kao Slobodan A. Kovačević, a srednje slovo označava ime njegovog oca - Adem. Tokom muzičke karijere postao je poznatiji po nadimku Bodo.
Diplomirao je arhitekturu u Sarajevu, no pobijedila je ljubav prema muzici kojom se počeo baviti početkom šezdesetih, najprije kao gitarist grupe Lutalice, a od 1965. u Indexima.
No, ni sklonost prema likovnom izrazu nikada se nije ugasila: Bodo se u slobodno vrijeme bavio slikanjem i akvareli su mu bili najdraža tehnika izražavanja.
Godine 1978. dobio je, zajedno sa ostalim članovima Indexa, 6-aprilsku nagradu grada Sarajeva, a iste godine i nagradu JRT (Jugoslavenska radio-televizija) za "Modru rijeku", koja je proglašena albumom godine u Jugoslaviji. Godine 2004. nagrađen je nagradom Davorin za najboljeg instrumentalistu godine u Bosni i Hercegovini.
Slobodan Bodo Kovačević je prve muzičke korake počeo kao srednjoškolac na audiciji kod Kornelija Kovača i to kao - pjevač. Tek kad je počeo pohađati časove gitare kod profesora Mila Praljka, otkriven je njegov pravi talent.
Osnovao je grupu Lutalice 1963. godine, koju su još činili ritam gitarist Slobodan M. Kovačević (kasnije: grupa More), basist Duško Čorlija, bubnjar Vojo Šimšić i pjevač Zoran Vidović - Cojo. Sa Lutalicama su jos nastupale i pjevačice Selma Koluder i Gordana Magaš (kasnije poznata sarajevska balerina i koreograf). U drugoj postavi Lutalica basist je bio i Fadil Redžić, a bubnjeve svirao Miroslav Šaranović. Iz tog perioda ostao je zabilježen prvi autorski instrumental Slobodana Kovačevića, kompozicija "Snježni kristali", koja je u studiju Radio Sarajeva snimljena 16. aprila 1965.
U Indexe je Slobodan Bodo Kovačević prešao u ljeto 1965. godine i ubrzo u grupu doveo Fadila Redžića iz Lutalica.
Prvu značajniju kompoziciju za Indexe Bodo Kovačević je komponovao pod nazivom "Pružam ruke", na tekst Nikole Borote, krajem 1966. godine, a snimljena je u Radio Sarajevu 13. februara 1967. godine i s njom su Indexi nastupili na lokalnom izboru za pjesmu za Eurovizije, koji je priređen u Ljubljani (tada je pobijedio Lado Leskovar s pjesmom "Vse rože sveta"). Ova se kompozicija smatra prvom domaćom autorskom pop/rock kompozicijom, što znači: prvom autentičnom pop/rock kompozicijom koja se izvodila na maternjem jeziku.
Bodo Kovačević je bio najplodniji autor u Indexima, potpisujući mnoge od njihovih najznačajnijih pjesama, odnosno kompozitor, aranžer i producent koji je grupu vukao prema stalnim eksperimentima.
Najslavije muzičke teme Indexa potpisao je upravo Bodo Kovačević samostalno (Plima, Negdje na kraju u zatišju, Modra rijeka) ili u saradnji s Fadilom Redžićem (Balada, Svijet u kome živim).
Remek djelo Indexa, konceptualni album Modra rijeka iz 1978. godine zamisao je Slobodana Kovačevića, koji je i autor gotovo svih tema na albumu. Album je ko-producirao Nikola Borota koji se od tekstopisca i kompozitora prometnuo u jednog od najznacajnih muzickih producenata ovih prostora.
Radio je intenzivno i za druge izvođače i različite projekte izvan pop i rock muzike. Između ostalog, svirao je gitare i učestvovao u aranžiranju prvog i jednog od najboljih, po mnogima zapravo i najboljeg albuma Josipe Lisac, "Dnevnik jedne ljubavi" iz 1973. godine, komponirao muzičke teme za ceremoniju ZOI Sarajevo ‘84, surađivao je sa Esadom Arnautalićem na njegovom projektu "Muzika raspoloženja", napisao muziku za predstavu "Mandragola" Kamernog teatra 55 u Sarajevu i "Posljednja potraga za zlatom" Narodnog pozorišta Sarajevo, a u posljednje dvije godine života bio je muzički producent BH Eurosonga.
Na početku ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini preselio se u Prag, odakle se vratio tek poslije Dejtonskog sporazuma. Krajem marta 1998. godine s Indexima je nastupao u Podgorici i Beogradu.
Poslije smrti Davorina Popovića, 2001. godine, posvetio se džez muzici i pridružio se ansamblu Sinan Alimanović Kvintet, te svirao i u Plesnom orkestru JS BiH.
Slobodan Kovačević je napisao ukupno više od 300 kompozicija. Najveći dio tog opusa vezan je uz Indexe, a zatim za pozorišne predstave i pjesme za druge autore.
U braku sa Edinom Filipović (oženio se 10. jula 1981. godine) ima kćerku Hanu.
Preminuo je 22. marta 2004. godine u Sarajevu. Sahranjen je 25. marta u Aleji velikana na "Barama" u Sarajevu, gdje je pokopan i pjevač Indexa, Davorin Popović. U njegovu počast u nagradi Davorin od 2006. godine dodjeljuje se Nagrada Bodo Kovačević za gitaristu godine.

Njegov život je muzika

Rade Radivojević

1949. Vranje

Rade Radivojević (1949) kompozitor, aranžer, producent, muzičar instrumentalista. Diplomirao na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1974. godine. Njegov autorski rad, od 1968. godine do danas, zabeležen je na preko 300 nosača zvuka, trajnih radio snimaka, ogroman broj TV emisija. Objavio je tri autorska CD-a. Četvrti (trostruki) je izašao u maju 2008. godine.
Pobednik festivala Beogradsko proleće (1994 i 1998), Zlatno zvonce, Novi Sad (1993), Beogradski šlager (1994), MESAM (1995), Interfest Bitola (1995), Pjesma Mediterana, Budva (1997), Zlatni Orfej, Bugarska (1997), Evrofest, Skopje (1998), Festival vojničkih pesama (1998 i 2000), Pop festival Banja Luka (2000 i 2002). Predstavnik Jugoslavije i Srbije na festivalima u Rusiji, Belorusiji, Bugarskoj, Ukrajini, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Grčkoj.
Kompozicija "Ljubim te pesmama" Radeta Radivojevica u izvodjenju Extra Nene je 1992. godine kao pobednik "Jugovizije" predstavljala Jugoslaviju na PESMI EVROVIZIJE u Malmeu (Švedska).
Godine 1994. proglašen je za kompozitora godine u Jugoslaviji. Dobitnik je posebnog priznanja Ministarstva Kulture Republike Srbije za vrhunski doprinos u kulturi.
Kompozicije i aranžmani Radeta Radivojevića snimljeni su i izvode se u Nemačkoj, Finskoj, Francuskoj, zemljama Beneluxa, Rusiji, Bugarskoj, Makedoniji, Ukrajini, Belorusiji i Austriji.
Piše muziku za televizijske serije, drame, film i pozorište. Više od dve decenije radio je kao urednik muzičkih programa u Televiziji Beograd.

„Uz priče dede Josifa, koji je svirao klarinet i bio kapelnik dva orkestra u Crnoj Travi, i oca Srboljuba, profesora muzike, prirodno je što se Rade Radivojević od malih nogu inficirao muzikom. Tim pre što za njega vežbanje nije bila tortura, već zadovoljstvo. U petoj je prvi put zasvirao violinu pred publikom a ubrzo potom je samoinicijativno počeo da svira harmoniku i smišlja melodije...
Seća se Rade da je kao dete bio bolešljiv, da je najviše problema imao sa astmom, međutim, njegovi roditelji, kao potomci građanskih porodica, nisu koristili takozvane bapske lekove.
Kao što je moglo i da se očekuje Radeta Radivojevića ni u tinedžerskim godinama ljubav prema muzici nije napuštala. Upisao je Srednju muzičku školu u Nišu, sanjario da postane kompozitor klasične muzike, a onda su se pojavili "Bitlsi", "Stonsi"... Bio je fan "buba iz Liverpula" mada ne toliko navijački raspoložen da nipodaštava ono što su svirali drugi. Ubrzo je postao član niške grupe "Daltoni" koja je, uz beogradske "Siluete" i "Elipse", bila u vrhu takozvane bit muzike.
Svirali smo popularne hitove, obrade dela klasične muzike, gostovali u emisiji Radio Beograda "Veče uz radio", što je za tadašnje bendove bilo kao da im je pesma emitovana na Radio Luksemburgu. Snimili smo 1967. godine i singl ploču za "Jugoton" pod naslovom "Ruka od sna", kasnije učestvovali na večerima slobodnih formi "Beogradskog proleća"...
Ušli su i u Ginisovu knjigu rekorda jer su 1970. neprekidno svirali 28 sati! Ali, kako to obično biva svako od članova krenuo je svojim putem, "Daltoni" su se razišli ali su i publici i muzičarima ostali u lepoj uspomeni.
Kao instrumentalista Radivojević je sarađivao sa gotovo svim pevačima iz eks Jugoslavije, a kao kompozitor sa Ekstra Nenom, Majom Odžaklijevskom, Cecom Slavković, Borom Đorđevićem, Mirjanom Beširević, Bojanom Milanovićem, Filipom Žmaherom... Mnogima je pomogao da steknu afirmaciju i u inostrastvu jer je član žirija na brojnim muzičkim smotrama.
Raznovrstan repertoar i izuzetna muzikalnost članova benda "Grupa građana" razlozi su što sam odlučio da im pomognem da se afirmišu. Produciraću njihov album prvenac koji će uskoro da se pojavi u izdanju PGP RTS i ubeđen sam da je pred njima lepa karijera kaže Rade Radivojević.
Kao mladić nisam imao vremena da se aktivno bavim sportom, ali mi je plivanje kao vid rekracije još od tada priraslo za srce. I dan danas povremeno idem na bazen Starog DIF-a, a svakog leta na odmor obavezno putujem na more i tamo svaki trenutak koristim da plivam. Kad je o ishrani reč, pre svega zbog specifičnosti posla, nikada nisam bio u prilici da obraćam pažnju na kalorijsku vrednost namirnica i slične stvari. Ne volim masna i teška jela, pečenje i, što se mene tiče, mesa u jelu i ne mora da bude. Ali kad god sam u prilici volim da pojedem dobar roštilj i obožavam kolače!
Posle završenog prvog stepena Muzičke akademije u Nišu Rade se preselio u Beograd, gde je i diplomi- rao, potom profesionalno pevao u horu RTB-a i ho- norarno svirao u Zabavnom ansamblu RTB-a, išao na gostovanja po tadašnjem Sovjetskom savezu... U toj zemlji je bio na 14 turneja i kad sve sabere tamo je proveo tri i po godine. Bio je i u prvoj postavi Bajaginih instruktora, snimio album "S druge strane jastuka", često putovao...
Sredinom osamdesetih je postao stalan član Zabavnog ansambla RTB-a, komponovao melodije različitih žanrova, dobijao nagrade za dečju, pop muziku, gradske pesme...
Vrhunac kompozitorske karijere našeg sagovornika zbio se 1992. godine kada je njegova melodija "Ljubim te pesmama" u izvođenju Ekstra Nene pobedila na domaćem takmičenju i bila poslednji predstavnik eks Jugoslavije na "Evroviziji". To mu je otvorilo brojna vrata i pružilo mogućnost da se iskaže znatno više nego pre. Proglašen je 1994. i 2000. godine za najuspešnijeg kompozitora, bio je umetnički direktor nekoliko značajnih muzičkih manifestacija, član žirija brojnih festivala u zemlji i inostranstvu. Sada je muzički urednik u televizijskom javnom servisu, komponuje, po malo svodi račune iz protekle četiri decenije rada povodom kojih će uskoro da se pojavi njegov drugi auroski kompakt disk i uživa u druženju sa unukom Lavom.
- Ceo moj život je muzika. Ona je svuda oko mene. Prosto struji mojim telom. Svakog trenutka, i danju i noću. Kad pišem muziku, želim da njome činim dobro. Da se Ijudi dok je slušaju osećaju bolje. Srećan sam ako u tome uspevam - napisao je Rade Radivojević, jedan od najznačajnijih domaćih kompozitora na trostrukom CD-u "Ljubim vas pesmama tri puta", koji je povodom 40 godina uspešne karijere ovog umetnika objavio PGP.
- Stanje u zabavnoj muzici je veoma bedno jer nema para i tržišta Ima dobrih pevača, ali nema kvalitetnih kompozitora. Zabavna muzika postoji samo na festivalima. Prva velika greška je učinjena kada se napravila stroga podela između zabavne i narodne muzike. Ova poslednja je brzo postala profitabilna pa su se i peva- či koji ne pripadaju tom žanru zbog para proglasili narodnjacima. Da se to nije desilo, danas bi drugačije izgledala naša popularna muzika - mnogi pevači i kompozitori bili bi u onome što se sada zove zabavnom muzikom...

Duhovni otac nevernih beba

Milan Đurđević

31. mart 1967. Valjevo

Osnivač, idejni vođa, klavijaturista, vokal, autor muzike i tekstova, aranžer, producent... Prosto rečeno - duša benda.
Rođen u Valjevu, 31. marta 1967. godine, od malih nogu svira klasičnu muziku.
Sa 11.godina počeo da svira u valjevskom Domu omladine a već sa 13 - sa Vlajkom - pravi svoj bend i svira autorske kompozicije.
Sa grupom ,,Nova zemlja'' 1983. godine pobeđuje u Zaječaru na prestižnoj Gitarijadi, po mišljenju publike i stručnog žirija i snima album ''Letači'' koji 1985.godine izlazi za PGP RTB.
''Nova zemlja'' postaje kultni simfo-rok bend i prvi bend iz Valjeva koji je izdao album.
1984. godine sa Vlajkom prelazi u Beograd i postaje jedan od najtraženijih klavijaturista.
Već 1986.godine dobija poziv jednog od najvecih bendova ex YU prostora - grupe ''Smak'' sa kojom provodi dve godine. Snima album ''Smak 86'' i ide na live turneju sa jednim od najboljih bendova u istoriji YU rok muzike.
Ostaće zapamćena tadašnja postava ,,Smaka'' - R.M. Točak - gitara, Zoran Milanović - bas, Kepa Stojanović - bubanj, Boris Aranđelović - vokal i Milan Đurđević - klavijature.
Pred kraj 1987. godine odlazi na odsluženje vojnog roka (tadašnja JNA) u Ljubljanu.
Krajem 1988. godine, po dolasku iz JNA, sa bratom Vlajkom obnavlja ''Novu zemlju''.
Zbog problema sa izdavanjem novog autorskog materijala i nerazumevanja tadašnjih izdavačkih kuća, bend se okreće u drugom pravcu - obradama.
Za kratko vreme bend postaje najpoznatiji i najtraženiji na prostoru cele Jugoslavije a kao kruna svega zauvek će se pamtiti gostovanja po Istri, tadašnjem centru kulturnih zbivanja celog regiona.
Strani menadžeri odmah su reagovali i ''Nova zemlja'' 1989. godinu provodi uglavnom u inostranstvu svirajući po raznim klubovima i diskotekama.
Milan je dobijao neverovatne ponude - od toga da bude promoter raznih klavijatura u velikim svetskim lancima prodavnica, pa do poziva nekoliko ozbiljnih producenata da pristupi raznim bendovima na zapadu...
Odbija sve ponude zarad autorskih ideja koje su bile i tada vrlo kompleksne i koje su zahtevale dosta strpljenja po pitanju vizije muzike, karijere i realne postavke na tržištu.
Kao vođa benda koji je imao ozbiljan kvalitet, Milan se suočio sa velikim bojkotom određenih klanova i muzičkih kritičara, pogotovo iz sfera alternativne muzike.
Kao čovek koji je čvrsto verovao u svoje ideje, kreće putem koji je u tom trenutku predstavljao jedino rešenje a to su bili koncerti i nastupi po klubovima širom zemlje i Evrope.
Za kratko vreme ,,Nova zemlja'' postaje najtraženiji klupski bend u zemlji a Milan klavijaturista sa najvećim brojem fanova i najvećim poštovanjem mladih muzičara.
Kao klavijaturista svirao je sešne sa svim viđenijim muzicarima se ex YU prostora.
1991. godine, zajedno sa Vlajkom, prelazi u grupu ,,Frenky'' i snima album ,,Plakao bih al' nemam s' kime''. Već na ''Mesam''-u te godine uzima nagradu za aranžman za pesmu ,,Ljubim a znam'' (takođe i 2. mesto po mišljenju publike) a 1992. godine pobeđuje - takođe na ,,Mesam''-u - sa kultnom simfo rok kompozicijom ''Saga'' koja je postavila nove standarde srpske pop-art kulture.
Početkom 1993.godine sa Vlajkom i bubnjarem Čedom Macurom (ubrzo im se prikljucuju gitarista Bane Jelić i, potom, Billy King) pravi svoj potpuno autorski projekat ''Neverne bebe''.

Početkom 1994. godine izdaje album ''Neverne bebe I'' koji je danas jedan od najtraženijih i najskidanijih albuma od strane mladih muzičara u zemlji.
Svira fjužn, etno i klasičnu muziku, priprema ambijentalni solo album u koji je uložio jako mnogo vremena i energije i čija realizacija je pri kraju.
Piše filmsku muziku a paralelno učestvuje u stvaranju duhovne muzike, kao eminentni autor, aranžer i producent.
Sarađivao sa raznim umetnicima, kao studijski muzičar svirao na mnogim albumima domaće pop i rok muzike.
Po svojoj energiji i perfekcionizmu poznat je i mimo muzičkih krugova - sa bendom je napravio standard od 100 do 140 koncerata godišnje na visokom profesionalnom nivou.
Plus rad u studiju, plus probe.
Kao pikanterija se navodi da ne pije i ne puši i da je takav sličan standard uveo i u bend - nema konzumiranja alkohola pre i za vreme koncerta.
Životno vrlo kontraverzan, pratile su ga razne afere ali je svojim ogromnim kvalitetom i odnosom prema životu i muzici pokazao da je apsolutno rođen da bi pisao, komponovao i izvodio muziku, uz zahvalnost Bogu na talentu i ljubavi prema estetskim vrednostima umetnosti...
Muzički uzori - Pat Metheny, Pink Floyd, Sergej Rahmanjinov...
Oprema koju trenutno koristi - Yamaha T 80, Yamaha Motif 7, Korg CX 3, Korg Carma, Korg N 364...
...Život je ono što uspevamo da pronađemo u sebi od talenta koji smo dobili rođenjem...ako sam uspeo da usrećim par ljudi na ovoj planeti sa svojom muzikom, onda moj život apsolutno ima smisla...
- Milan
Iz stvarnosti u iluziju... - knjiga rok tekstova i pesama psihološko ljubavnog sadržaja ( u pripremi )..

Dugo trajanje narodskog pevača!

Bora Drljača

29. avgust 1941. Donja Suvaja (Krupa)

Narodni pevač, narodski čovek - Boro Drljača. Oličenje jednostavne prirodnosti. Snimio je verovali ili ne 51 album. Nije se umorio ni pesme zasitio. Naprotiv i sada na nastupima prednjači po energiji, šali i vicu. Na sceni je već petu deceniju. Prema procenama staističara do sada je prodato oko pet miliona njegovih ploča i kaseta!
"Ja sam čudo! Na estradi sam 40 godina i na hiljade pevača i »pevača« sam dočekao i ispratio. Sad ću ponovo svima da pokažem šta je prava veličina! Snimio sam pesmu »Stari vuk« i haos ću sa njom da napravim. Čućete! Nikada nisam pevao žalopojke, kukumavke, tralalajke i slične pesmičice koje rastužuju i »bacaju u bedak«. Hoću, brate, ljude da razveselim, razgalim, a ne da slušajući moje pesme plaču!« kaže Drljača, čiji će se album pojaviti u prodaji za koji dan..
"Bora je rođen u bivšoj Jugoslaviji od oca Branka i majke Stoja.
Prema Bori, najgori dani u njegovom životu bili je kada su počeli ratovih početkom devedeseti. Bosanska televizija nije želela puštati njegove pjesme jer je bio Srbin, a one u Srbiji isto tako jer je poreklom Bosanac...
Bora je udovac i živi u Beogradu, Srbija. On ima dva sina...

"Ja sam ratno polu-siroče. Imao sam godinu i po dana kada sam izgubio majku Stoju. Nisam je upamtio, nemam njenih slika, ne znam ni kako je izgledala. Moj otac Branko se posle rata ponovo oženio. Siromaštvo je odredilo moj životni put, nateralo me da se borim, pomoglo mi da opstanem i uspem u životu. Jednostavno sam bio predodređen da postanem neko za koga će svi znati. Celog života sam se trudio da ne budem dileja i uspeo sam!
"Uspeo sam jer uvek sam bio narodski čovek, a ne umišljena zvezda. Najveće zadovoljstvo mi je vazda bilo da se družim sa ljudima. Na pare nikad nisam mislio. Danas su većini onih koji kreću estradnim putem samo one na pameti. Možda mi neko neće verovati, ali u vreme kada sam počinjao, o zaradi nisam razmišljao. Pevao sam za aplauze. Oni su mi bili najveća zarada i duhovna hrana. Ništa lepše nego kad te ljudi vole. To se ne može meriti nikakvim parama, ali mladima je to nemoguće objasniti!
"Pare su pokvarile sve, pa i estradu... Potrošačko društvo je uvelo nova pravila, sve diktira novac. U moje vreme, najveći doping je bila pesma. Ona je bila moćna, popravljala je raspoloženje, podizala adrenalin, činila čuda. Sad se sve okrenulo. Normalno je postalo nenormalno, nenormalno normalno. Šta se tačno dešava na estradi, ne znam. Znojim se, radim i toliko gledam svoja posla da čak nemam pojma koji je bračni status mnogih kolega i koleginica. Svestan sam da ima svega i svačega, da su mnoge pevačice u stvari takozvana poslovna pratnja, ali baš me briga! Nikada nisam zavirivao u tuđe živote.
"Boleo me je odnos televizije prema meni. U Srbiji su me uvek gledali kao nekog ko je došao sa strane i ne pamtim kada sam se pojavio u nekoj televizijskoj emisiji. Sa druge strane, u Bosni su smatrali da sam srpski pevač, pa ni na tamošnjoj televiziji za mene nije bilo mesta. Decenijama trpim tu nepravdu, a da se trpam i namećem, kao neke moje kolege, ne umem...
"Bilo bi mi strašno kada bi mi neko rekao da ne znam da pevam ili da nemam glasa. Za sve ove godine, to se nikada nije desilo. I pravo je čudo kako za ovolike godine nisam narodu dosadio. Valjda to znači da vredim. Eto, stalno me zovu negde, ne znam gde ću pre. Za koji dan ću morati da odlučim da li ću prvo na turneju po Kanadi ili na turneju po Australiji!

Čuvar ljubavne tajne

Dušan Kostić

7. januar 1953. Leskovac - 13. maj 1996. Beograd

Tajna njihove ljubavi nestala je u mutnom i hladnom Dunavu, Na tragičan način u gotovo misterioznim okolnostima i šturim inforacijama život je okončao Dušan Kostić, pevač narodnih pesama. Bilo je to 13. maja 1996. godine oko 18,50 časova, kako je može saznati iz kratkog izveštja policije "jer je isti vidjen kako skače preko ograde pančevačkog mosta, izmedju stubova 39 i 41, odakle se više nije živ pojavio". Jedini očevidac bio je radnik ŽTP Beograd Saša Veljković.
- Ljudima i policiji ovaj slučaj, bar kako meni izgleda, bilo je očiglendo samoubistvo, a nama, porodici dovolljna je i jedna slamka da se hvatamo za nju i verujemo da će se Duško odnekud pojaviti živ - priča Duškova bivša supruga takodje pevačica Nevenka Lavrnja-Kostić.
Duško je otišao, nenajveljeno i neočekivano. Prave razloge verovatno niko nikada neće saznati, ali je poridici gospodji Nevenki i njihovim dvema ćerkama kao i brojnim prijateljima ostaje nada u čudo.
- U celom slučaju ima mnogo nelogičnosti - govori Nevenka. - Jedini svedok navodnog samoubistva nije siguran da je to bio Duško. On je izjavio da je samo video nekog čoveka kako skače.
Istina pronadjena je Duškova torbica sa lični dokumentima.
-I taj deo je obavijen sa mnogo tajni. Torbica i dokumenta su bili potpuno suvi, a nejgovo telo nikada nije pronađeno.
Najbolja Duškova prijateljica i koleginica Gordana Stojičević je kategorična u mišljenju da "on tako nešto nikada nebi uradio.
Nekoliko dana na adresu gospodje Nevenke, ali i adresu kuće Duškovih roditelja u Leskovcu i žene s kojom je živeo poslednje dane stiglo je kratko pismo - "Mnogo vas volim, oprostite mi". Nije bilo ni potpisa ni pečata na koverti.
Za njega su govorili da je bio dobar za sve, osim za sebe i da sigurno nije imao ni jedan razlog za samoubistvo.
-On od mene nije krio ni najintimnije stvari. Bili smo kao rođeni brat i sestra iako su mnogi koji su nas poznavali bili ubeđeni da smo mi čak ljubavnici. Ni danas posle toliko godina ne mogu da prihvatim činjenicu da Duška nema. U sebi verujem da ćemo se ponovo sresti, popričati, da ću ponovo čuti njegov topao glas.
Dušan Kostić rodjen je 7. januara 1953. godine u Leskovcu. Rano je ostao bez oca Vlastimira, a majka Nada je njega brata Slobodana i sestru Mariju izvela na put u teškim uslovima opšte neimaštine. Iako je završio dizajnersku škou pevanje je bilo njegova najveća ljubav. Kad se doselio u Beograd dugo je tražio svoje mesto pod suncem.
-da bi se prehranio, a u to vreme to je bilo uy pesme najvažnije, u Malom Mokrom Lugu sam u jednoj maloj radionici pravo sveće.
U pevačkoj karijeri ostavio je dubok trag. Ipak, pesma "sačuvaj tajnu ljubavi moja" se izdigla iznad svih kompozicija koje je snimio I sredinom osamdesetih bila je pravi mega hit.

"Sačuvaj tajnu ljubavi moja
nikom ne reci u jednom trenu
zašto je čovek bez reči pošo
ostavio zaljubljenu ženu..."

Značajan je i njegov doprinos očuvanje baštine jer je za fonoteku Radio Beograda snimio nekoliko nezaboravnih narodnih pesama sa juga Srbije.


Vrhunski glas i interpretacija

Dimić Radmila

13. juna 1922. Saraorci, Smederevo - 11. septembar 1991. Beograd

Radmila Dimić je rođena 13. juna 1922. godine u Saraorcima, Smederevo. Potiče iz patrijarhalne i verom nadahnute srpske porodice. Osnovno i gimnazijsko obrazivanje stekla je u prestonici, Beogradu. Pohađala je muzičku školu na odseku za solo pevanje a impostaciju glasa i respiratorsku tehniku učila je kod profesorke Ljerke Pejčić, sa Akademije za pozorište, film, radio i televiziju.
Radmila Dimić je svoju izrazito plodnu pevačku karijeru započela neposredno nakon Drugog svetskog rata. Prvi javni nastup imala je već 6. oktobra 1945 godine na Radio Beogradu. Od 1949 godine postala je solista radio Beograda, gde je u živom programu pevala sve do 1956 godine.
Sa prepoznativom umešnošću i nadahnućem vrhunskog umetnika nastupala je sa Velikim narodnim orkestrom Radio Beograda, pod rukovodstvom Vlastimira Pavlovića Carevca (violina), kao i sa drugim poznatim izvođačima-instrumentalistima izvorne narodne muzike tih vremena: Sekstetom Duška Radetića, Mijom Krnjevcem (harmonika), Jovanom Jovičićem (gitara), Savom Jeremićem (frula), Radojkom i Tinetom Živkovićem (harmonika), Janikom Balažem (tamburica) i drugima.
Na Radio televiziji Srbije je nastupala od njenog osnivanja, 1958. godine. Bila je član Udruženja estradnih umetnika Srbije od njegovog osnivanja. Pevala je i kao solista sa srpskim ansamblima i kulturno-umetničkim društvima: KUD Kolo, KUD Ivo Lola Ribar, KUD Branko Krsmanović, Kud Abrašević, Ansambl Frula, KUD Orce Nikolov, KUD Nikola Tesla, KUD Đoka Pavlović, KUD Polet, KUD Svetozar Marković, hor JNA.
Pored gotovo svakodnevnih profesionalnih, isticala se i po nebrojenim dobrotvornim nastupima, nesebično se odazivajući pozivima: radne akcije (Pruga Šamac-Sarajevo, autoputevi, i dr.), fabrike, vojska (pripadnici JNA na mirovnoj misiji UN na Sinaju 1959. godine), škole, bolnice, davaoci krvi, daleka sela i gdegod bi se ukazala potreba.
Bila je među prvim srpskim pevačicama koje su proputovale svet. Kroz čitavu Evropu, Severnu i Južnu Ameriku, Aziju, Afriku, Australiju i Okeaniju - reprezentovala i proslavljala je jedinstveno kulturno nasleđe svoje zemlje. Učestvovala je na mnogobrojnim festivalima u domovini i u inostranstvu, a 1951. godine snimila je ploču pod nazivom "Što grad Smederevo", koja je doživela veliki uspeh. U njenoj interpretaciji, proslavljene su pesme "Ko t pokida sa grla đerdane", "Bolna leži Anđelija mlada", kao i spletovi pesama Srbije, Vojvodine i Gruže. Njen splet iz Gruže je proslavio izvornu srpsku pesmu širom sveta.
Mnoge njene pesme zabeležene su na snimcima RTB-a, RTV-e, PGP-a, Jugotona, Jugodiska.
Pevala je "Gde si dušo, gde si rano" u filmu Slavka Vorkapića "Hanka" 1955.
Za pesmu "Kišo tiho padaj" dobila je srebrnu i zlatnu ploču "Jugotona".
Za svoj rad na estradnom polju dobila je i mnogobrojna priznanja, nagrade i odlikovanja:
Niz zahvalnica, Zlatnu značku "Crvenog Krsta", Pehar "Carevac", Spomen plaketu grada Beograda. Plaketu Radio Beograda za najboljeg pevača 1968. godine, Orden rada sa srebrnim vencem od Predsednika Republike.

Filozof sa gitarom

Branimir Džoni Štulić

11. април 1953. Скопљуe

Бранимир Џони Штулић (рођен 11. априла 1953. године у Скопљу) је некадашњи певач и гитариста југословенске рок групе Азра. Сматра се контроверзним аутором и једним од највећих мистичара југословенске рок сцене.
Гитару је почео да свира од првог разреда гимназије, а током 1970-их са акустичном гитаром обилази загребачке тулуме, на којима свира своје и туђе композиције. Једно време студирао је на Филозофском факултету у Загребу, али је студије напустио. Почетком 1970-их оснива групу Балкан севдах бенд с којом свира све од ауторских песама, преко севдалинки и народњака, до Битлса (The Beatles). Након утицаја панка и новог таласа, Штулић је модификовао свој звук и неке старе акустичне песме прерадио у електричној варијанти. Године 1977. формирао је нови бенд по имену Азра.
Први албум Азре изашао је 1980. године и сматра се једним од најјачих дебија у историји југословенског рока. Самостално и са групом Азра, снимио је 16 музичких албума, од којих су многи продати у тиражу већем од сто хиљада примерака, с укупним бројем који премашује више од милион продатих носача звука. Од почетка 1990-их живи у Утрехту, Холандија, и бави се писањем и превођењем грчких класика.
Његов отац Иван Штулић пореклом је из Нина код Задра. Служио је као официр ЈНА у тенковској јединици у касарни „Маршал Тито" у Скопљу. Годину дана након што је Бранимир рођен, његова мајка Славица родила је и друго дете, његову млађу сестру Бранку. Када му је било пет година, његов отац је добио премештај у Јастребарско, надомак Загреба, где се читава породица преселила у нови стан крајем 1950-их. Бранимир је наставио да похађа основну школу у Јастребарском и био је одличан ученик. Године 1960. породица се сели у Нови Загреб, у новоизграђено насеље Сигет у стан на 11. спрату, где Џонијева мајка и данас живи. У том насељу, када су се Штулићеви доселили, још није било школе, па су родитељи Бранимира уписали у школу у оближњем Трнском. На летовање су често ишли у Нин, који Џони сматра „прекрасним градићем и повијесним местом. У једном интервјуу изјавио је да му је могући предак Гргур Нински.
У првом разреду гимназије почео је свирати акустичну гитару. Прву акустичну гитару му је позајмила другарица Маја Оштир. Толико ју је дуго задржао код себе и свирао, да је приликом враћања морао изменити све прагове на врату инструмента. Крајем 1960-их су на улицама многих градова Европе, па и Загреба, почели студентски немири, што је утицало и на младог Штулића. Гимназију је матурирао 1972. године са радом „Паришка комуна", који је оцењен одличном оценом. Рад осликава његово занимање за социјалне теме, а писан је непосредно након догађаја у Хрватској 1971. године. Штулић је имао тек двојку (довољну оцену) из хрватскосрпског језика.
Након гимназије Штулић је прво одслужио војску. Отишао је у пролеће 1973. године а вратио се 15 месеци касније и почео студирати.
Штулић је студирао Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, а одсек је више пута мењао (фонетика, историја, социологија). У то време Штулић се фанатично посветио акустичној гитари, акордима, текстовима и компоновању. Пошто му је отац забранио свирку у породичном дому у Сигету, Штулић је свирање преселио у подрум Филозофског факултета, где је свирао сваки дан од два до девет.
На факултету се Чупко (како су га тада звали) углавном дружио с људима које је занимао анархизам, а своје „револуционарне" активности су углавном изводили за шанком.
Према легенди, јануара 1977. године за шанком Театра ТД у Загребу, локални анархисти су испијали лозу и причали о политици, славећи јер је Ђоко Гргац (коме је посвећена песма Јаблан) добио кћерку, којој је требало дати име. Тада је Џони изрецитовао стихове чувене Хајнеове песме Азра, која се у преводу Алексе Шантића пева као севдалинка:
Казуј робе, откуда си, из племена којега си?
Ја се зовем Ел Мухамед, из племена старих Азра,
што за љубав живот губе и умиру када љубе.
Тако су исто вече добили име Азра и Ђокова ћерка и Џонијев нови бенд. У првом саставу Азре, основаном јануара 1977. су били:
Бранимир Штулић - вокал и гитара, Јосип Јуричић - гитара, Бранко Матун - бас, Паоло Свеци - бубањ
Почетком 1990. године Џони је снимио плочу Балегари не вјерују срећи са Севдах Шатл Бендом који су чинили Јура Пађен, Томислав Шојат и Бранко Кнежевић. Са ње се издвајају обраде "Lilly Of The West" из репертоара Боб Дилана која је у Џонијевом препеву добила назив Усне вреле вишње, као и Штулићеве песме Вољела ме није ниједна и Мени се душо од тебе не растаје. После концерта на Хвару 15. августа 1990. године Севдах шатл бенд престаје да постоји.
Током 1991. године Штулић у Сарајеву и Холандији снима плочу "Севдах за Паулу Хорват", али је материјал објављен тек 1995. године. Ту се поред народних Јовано Јованке и Димитрије сине Митре налазе Отац мога оца на текст Милована Витезовића, Прича о краљу на текст Љубивоја Ршумовића, Партизан из репертоара Ленарда Коена и друге. Велики део 1991. године Штулић је провео у Београду, а када су га хрватски националисти прозивали због тога, ноншалантно је одговорио: „Када могу Туђман и Месић, што би мени било забрањено?" Из Београда је отишао у Загреб, где је сусрео Алку Вуицу, из чега су произишла различита говоркања о њиховој афери, што Џони одлучно пориче. На питање новинара шта очекује од деведесетих, одговорио је: ватромет! Исте 1991. године Штулић је дефинитивно отишао у Холандију.
Аркзин: „Шта је пресудило да одеш ван, у такозвано иноземство?"
Штулић: „Па да спасим живу главу богати!"
(Аркзин, јул 1993.)
Наредних година су га често позивали да се врати и да одржи неку свирку, на шта је он одговарао: „Не узимам гитару у руке док траје рат" или „Нећу новац који је можда крвав".[16] Након завршетка рата, многи су му предлагали да поново окупи Азру и засвира, јер би могао узети силне новце, но он би само рекао: „Новац ме не занима, никад ме није ни занимао!"[17]
Бранимир Штулић већ годинама живи уредно у месташцу Хауетен (Haueten) у Холандији, петнаестак километара од Утрехта, у коме се након 19 часова затварају све радње и већина кафића, улице опусте, а мештани излазе само да прошетају псе, џогирају или возе бицикл. Штулић живи у комфорном двоетажном стану код своје жене Јозефине Фрудмајер, која ради као службеница у градској болници. У браку су од 1989. године. Продао сам милион плоча, платио све своје рачуне и овде немам баш ништа. Свуда сам гост. Да ме оваквог није узела једна Холанђанка не бих имао ни дома.

Čovek sa gitarom

Slobodan Boba Stefanović

21. maj 1946. Beograd

Pevač emocija, sredinom sedamdesetih velika domaća pop zvezda, danas delatnik iz drugog plana, umetnik sa kičicom u ruci i platnom pred sobom, ali i muzički pedagog iz čije radionice izlazi samo suvi kvalitet, na žalost, kao i unjegovo vreme, nedovoljno cenjen i poštovan.
"Obriši suze draga", "Kažu mi da jos si uvek sama", "Moja ljubljena", "Ruže", "Čovek sa gitarom"... samo su neki od brojnih hitova Bobe Stefanovića, legende domaće pop muzike koji na nasoj muzičkoj sceni opstaje pune četiri decenije. Kao priznanje za utisak i otisak koji je ostavio u isoriji domaće zabavne muzike Boba je dobio nagradu za životno delo.
Bogatu muzikku karijeru Boba Stefanović započeo je 1962. godine u vokalno-instrumentalnom sastavu "Zlatni dečaci". Nakon "Zlatnih dečaka" muzički dar iskazao je u musko ženskoj grupi "One i oni" u kojoj su osim njega nastupali Minja Subota, Lidija Kodrić i Daliborka Stojišić. Posle raspada grupe, Boba je otpočeo solo karijeru. Za njega se može reci da je uveo rock and roll u našu muziku, iako rock and roll nije bio i ostao njegovo osnovno opredelenje.
"Malo sam umoran od toga sto me nakon 40 godina svi pitaju zasto me nema! Istovremeno sam i ponosan, jer to znači da nedostajem". Njegov menadžer dodaje i sledeće: "U ovu zabokrečinu i baruštinu koji neki nazivaju muzikom, vraća se istinska najveća legenda Beograda, pevač specifičnog muzičkog senzibiliteta originalnogivotnog stava koji u vreme hiper produkcije nekvaliteta beži u oazu mira slikajući i baveći se pedagoškim radom.
Nameće se pitanje što Boba kao profesor pop-rock muzike i čovek koji je deset godina vodio skolu pevanja misli o aktuelnoj muzici i muzičarima: "Generalno, mlada generacija muzičara, ne zna da peva. Medjutim, nisu oni krivi za to. Oni pevaju kako umeju i znaju, bitno je da pevaju. Mladi su, naučiće. Tu svakako zelim da izuzmem moje ucenike: Cecu Slavkovic i Filipa Žmahera." Za one koji nisu znali, treba reći da on spada u pet najvećih pevača u svetu po rasponu i kvalitetu glasa, na osnovu istrazivanja Bečkog instituta. Mada, kako on sam kaže najveće priznanje u životu dobio je od svog pevačkog idola Tom Džonsa. Boba se priseca tog dogadjaja: "Sa Mićom Orlovićem bio sam na proputovanju Kan-Pariz. Pevao sam u Kanu u hotelu "Kalton", na nekom matineu. Nisam znao da me moj tadašnji idol Tom Džons sluša. Sutradan, pozvao me je na piće i rekao: " Slušao sam te juče! Da si rodjen na mom mestu ti bi bio Tom Džns." To je bio najveći kompliment koji sam dobio u životu." Sve Bobine pesme imaju jasne poruke. Odnose se, pre svega, na ljubav, Boga, emocije. Njegov glas izražava njegova osecanja.

Pevačko stablo Graić

Radoslav Graić

3. januar 1932. Mrkonjić Grad

Pero, Nikola, Radoslav, Vladimir. Pevačko stablo Graić. Radoslav Graić pevač i kompozior nasledio je muzički gen od deda Pere i oca Nikole, ali je nesebičnošću oca u nasledje lepe pesme ostavio sinu Vladimiru. Dok su dvojica starijih iz generacija Graić upskos daru medijski ostali nepoznati, otac Radoslav i sin Vladimir su stigli do samih vrhova muzičko zabavnog neba i svako na svoj način ostavili dubok trag u muzičkoj istoriji ovih prostora.
Radoslav Graić je rodjen u porodici uglednog poreskog službenika Nikole Graića, a njegova majka, rodjena Gospava Mudrenović, vodila je domaćinstvo i brinula je o dvoje djece.
Deda Radoslava Graića, Pero Graić, bio je aktivan u politici i više godina načelnik Opštine Mrkonjić Grad, banski poslanik u Banjaluci i na kraju, od 1931. do 1935. godine poslanik u Beogradu. Radoslavov otac Nikola bio je odličan pevač.
Sin Radoslav nasledio je muzički talenat od oca... Pred početak Drugog svetskog rata, Nikola Graić preselio se sa porodicom u Prijedor, zatim u Sanski Most... odakle 1941. sele u Beograd, pa u Valjevo gde je sin Radoslav od ujaka dobio jednu malu harmoniku. On je u Valjevu nastavio da peva, a išao je na privatnu nastavu sviranja harmonike...
Porodica Graić se 1946. vraća u Bosnu, sada u Jajce. Radoslav nasatvlja školovanje u gimnaziji, prvo u Travniku, a zatim u Banjaluci gde počinje njegovo muzičko obrazovanje u banjalučkoj Muzičkoj školi na odseku solo pevanja.
Godine 1950. godina Radoslav Graic nastavlja školovanje u Beogradu i to na dva koloseka. Studirao je na Filozofskom fakultetu smer "Istorija umetnosti" i istovremeno je pohadjao i Srednju muzičku školu. U tim studenskim danima, došao je i prvi profesionalni nastup Radaslava Graica, jer je on dve godine, od 1953. do 1955. nastupao kao solista, tenor pevač na sceni "Jugoslavenskog dramskog pozorišta", u Molijerovom komadu "Gradjanin plemić", u kojem je pevao kompozicije Dragutina Gostuškog.
Posle jednogodisnje pauze zbog vojske 1956. godine on nastavlja muzičko školovanje na Muzičkoj akademiji u Beogradu, u klasi prof. Branka Pivničkog i to kao solo pevač. Istovremeno, postaje član Zbora Radio Beograda, u kojem je proveo četiri godine i sa kojim je išao na prve turneje van granica.. Kao solo pevač, Radoslav Graic je pevao narodne pesme, starogradske i, naravno, popularne šlagere tog vremena.
Već 1959. godine Graić nastupa na festivalu u Opatiji u deutu sa Nadom Knežević peva pesmu "Intermeco", kompozitora Dragomira Ristića. Solo je zapevao pesmu "Podijeli sa mnom sunca sjaja", kompozitora Branka Mihaljevića.
Godinu dana kasnije, Radoslav Graić donio je za njegov život važnu odluku da komponuje i tu odluku je i proveo u delo. Na prvom festivalu "Beogradsko prolece 1961" takmičio se sa dve njegove pesme, "Andjelina" i "Najdraži snovi". "Andjelinu" je pevao u alternaciji sa Djordjom Marjanovićem, a pesmu "Najdraži snovi" u alternaciji sa Anicom Zubovic. Desilo se je ono o čemu jedan početnik samo sanja, on i njegova "Andjelina" postaju pobednici.
Iste 1961. godine, završivši Muzičku akadamiju u Beogradu, Radoslav Graić dobio je ponude da peva u operi. Pocele su probe za operu "Zaljubljen u tri pomarandje", kompozitora Prokopfjeva. Stiže i ponuda da peva u Smetaninoj "Prodanoj nevjesti". Ipak kratki izlet u Operu je završio i on se vratio lakim notama.
Sledili su festivali Opatija 1961, Zagreb 1964. i 1967. godine. Radoslav Graić učestvovao je na svim festivalima "Beogradsko proleće", od 1961. do 1968. godine. Na tom festivalu, 1962. godine, ponovo je osvojio prvo mesto i to sa kompozicijom "Stjuardesa", koju je pevao u alternaciji sa Djordjom Marjanovićem. Godinu dana kasnije, na istom festivalu sa pesmom "Prolećni cvet", koju je pevao tada u alternaciji sa poznatim Arsenom Dedićem, osvojio je treće mjesto.
Graić 1965. godine upoznaje ing. tehnologije, Jelisavetu Nikolić, nakon kratkog zabvaljanja staju na ludi kamen a posle tri godine rodjen je njihov naslednik, Vladimir, koji je 2007. godine osvojio prvo mesto na pesmi "Eurovizije" sa pesmom "Molitva", koju je pevala Marija Šerifović...
Godine 1968. počinje da radi kao muzički urednik u Muzičkoj redakciji TV Beograd. I tada prekida pevacku karijeru i posvećuje se autorskom radu.. Pored pesama (zabavnih, narodnih, starogradskih), veoma uspešno je komponovao i muziku za decu, TV emisije i serije, pozorište i za Ansambl "Kolo".
Kao penzioner živi u Beogradu..

Važno je voleti!

Božidar Boki Milošević

31. decembar 1931. Prokuplje

 

Božidar Boki Milošević (Prokuplje, 31. decembar 1931) je poznati srpski klarinetista, magistar muzike. Bio je šef orkestra Radiotelevizije Beograd, profesor muzičke škole „Josip Slavenski", član i solista Beogradske filharmonije.
Muzikom profesionalno počinje da se bavi od 1950. godine kada zaslugom Vlastimira Pavlovića Carevca počinje da svira u orkestru Radio Beograda
Tri puta se ženio. Ima četvoro dece. Sin Milan je dirigent i profesor na konzervatorijumu u Vankuveru, a kćeri Ksenija i Tijana su koncertmajstori Beogradske filharmonije.

- Bitno je da čovek odabere profesiju koju voli, a ne da se godinama trudi da zavoli posao koji je počeo da radi. Naravno, preduslov da se u nečemu dostignu vrhunski rezultati jeste talenat. Ali, da se razumemo, to je samo osnova. Uspeh je u radu. Rad, rad i samo rad. Znam mnogo muzičara, izuzetne talente, koji su ostali čak možda i ispod proseka samo zato što su mislili da je dovoljno to što su talentovani. To sam, srećom, uspeo da na vreme objasnim i mojoj deci, danas vrhunskim umetnicima, a zbog toga sam i mojoj knjizi dao naslov "Sa neba samo kiša pada".

Кад сте упознали кларинет?
Било је то 1947. у мојој 16. години, код попа Ђоке у Прокупљу, на слави. Ту је био и Драги Аранђеловић, који сад живи у Улцињу. Он с кларинетом, а ја с виолином. Мало је попио, па је почео да малтретира моју виолину. А ја, да бих му се осветио, узео сам његов кларинет и почео да дувам. И натерао сам кларинет да произведе тон. Била је то моја љубав на први поглед! Драги ми је поклонио кларинет, а дан касније замишљао сам себе, испред огледала, као Вудија Хермана, Бенија Гудмана...
И како се развијала та љубав?
Више сам био уз кларинет него уз све школске књиге. Почео сам да свирам и на игранкама. Али, имао сам проблем с милицијом. Позвали су ме у станицу и - ошишали до главе. Образложење је било да „кварим комунистичку омладину свирајући америчку музику"! Ипак, наставио сам, али ме више нису дирали.
- U porodici mi se niko nije bavio muzikom - priča Boki. - Otac vinogradar, majka domaćica. Doduše, deda Milan je svirao u neku improvizovanu frulu, ali onako za svoju dušu. Ja sam voleo da pevam. Kada mi otac Krsta naredi da perem bačve, nije bilo kraja mojoj sreći. Burad akustična, sve odzvanja. Deda je stalno govorio da ću zbog lepog pevanja da budem pop, jer je pevanje u kafanama bila sramota. Onda je u grad stigao neki sudija Lozanić koji je svirao violinu, pa smo brat Momčilo i ja počeli da stičemo prva znanja na tom instrumentu. Šest godina sam svirao violinu, a onda sam je promenio za klarinet.
Pošto u Prokuplju nije bilo muzičke škole, put Bokija dalje vodi u Niš gde je 1949. godine završio veliku maturu.
- Te godine sam u neku ruku i postao profesionalac, jer sam počeo da sviram na proslavama, ispraćajima i da zarađujem za život - nastavlja Boki dok kao pravi domaćin zakuvava kafu i prinosi viski. - Sledeće godine sam na poziv Carevca došaoşu Beograd i postao član orkestra Radio Beograda.
Mnogo, ili najviše toga, Boki je o klarinetu i njegovim mogućnostima otkrio sam. Malo je onih koji su znali sve tajne ovog instrumenta.
- Kompozitor sam postao iz nužde - priča Boki. - Obično su orkestre vodili violinisti ili harmonikaši, a oni nisu poznavali moj instrument. A pošto sam to uradio iz nužde, onda sam iskoristio kao prednost to što dolazim sa juga, iz krajeva gde su se sudarale civilizacije i gde je svaka ostavila traga. Nigde na svetu ne postoje na tako malom prostoru područja zasebne etnološke celine sa svojom kulturom, muzikom, običajima, nošnjom kao na jugu Srbije. I tu sam, naravno, našao inspiraciju gotovo za sve moje kompozicije.
Sem najstarije kćeri Gordane, Milan, Tijana i Ksenija su krenuli tatinim stopama. Pritisnut da prizna da li ga je neko od naslednika već nadmašio, priznaje da ima i toga, ali dodaje da je za to i on zaslužan.
- Šali na stranu, naravno da i to vidim kao jedan svoj veliki uspeh - veli Boki. - Gordana je rođena 1962. i živi u Americi. A znate li da je mogla da strada u onom napadu 11. aprila. Radila je kod nas u Američkoj ambasadi, pa je posle otišla u Ameriku. Govori četiri jezika i radila je u jednoj velikoj kompaniji čije je sedište bilo na 52. spratu u severnoj kuli u Njujorku. Negde u leto našla je drugi posao i otišla, a sve njene koleginice su nekoliko meseci kasnije bile spržene u terorističkom napadu.
I Milan, Bokijev jedinac i drugo dete po starini, umalo nije imao porodičnu tragediju. Njegova supruga Tamara rodila je dvojke samo nekoliko dana pre nego što su NATO bombarderi srušili taj deo porodilišta u Beogradu. A porodila se, eto, sticajem srećnih okolnosti, nekoliko dana pre termina.
- Milan je završio Muzičku akademiju, zaposlio se u Beogradskoj filharmoniji, a onda poželeo da se usavršava u Kanadi - kaže Boki. - Danas je profesor i solista na jednom konzervatorijumu. On i još dvojica njegovih kolega snimili su CD sa mojim kompozicijama, a onda ga poslali bratu jednog od Milanovih kolega, profesoru muzike u Arizoni. Ovaj je CD dao svom prijatelju, jednom od najboljih američkih klarinetista i usledio je poziv. Ponudili su Milanu da dođe u Ameriku i doktorira na tim kompozicijama. Taj profesor je bio zadivljen originalnošću i nazvao me je novim Bramsom. Eto, Milan će naredne godine da doktorira na tim mojim kompozicijama, a i to vam je deo priče o mojoj karijeri.
Tijana je takođe završila Muzičku akademiju, svira violinu. Prvu godinu magisterija završila je u Beogradu, a drugu u Americi. Od hiljadu kandidata iz celog sveta na tom najprestižnijem konzervatorijumu primili su samo pet i među njima je bila Bokijeva kći. Danas je američki stipendista.
- Najmlađa Ksenija rođena je 1982. godine, takođe je diplomirala na Akademiji i završila prvu godinu magisterijuma - ponosan je Boki. - Ona je već koncert majstor i pred njom je, takođe, blistava muzička karijera. Ponosan sam na moju decu i više volim da pričam o njima i njihovim uspesima, nego o sebi. Uostalom, kao što sam rekao i oni su moj uspeh.
Pitanje je, kaže Boki, kako bi tekla njegova karijera, pa i školovanje dece, da nisu imali stub u porodici, suprugu i majku Biljanu. Mnogo toga prevalilo se preko njenih pleća. Na žalost, ta tiha i plemenita žena napustila je ovaj svet.
Na polici kraj prozora stoje dokazi da je Božidar Boki Milošević naš najbolji klarinetista svih vremena. Nema manifestacije na kojoj mu ili publika ili stručni žiri nisu dodelili neku nagradu. Statuete, plakete, priznanja... Mnogo bi prostora trebalo da se sve pobroji. Ne krije, kaže, kao što to neki sada čine, da je tri decenije svirao Titu i njegovim zvanicama. Zašto bi, kaže, krio. Pa i Tito je zvao samo najbolje.
- Klarinet je jedan lirsko-dramski instrument i može mnogo toga - odgovara Boki na pitanje šta može njegov instrument što ne mogu drugi. - Naravno, preduslov je da bude u rukama majstora. I danas, u ovim godinama mislim da nisam dotakao sve vrhove u muzici. Još učim. U svakoj profesiji ima nepoznanica, pa i u ovoj. Stalno otkrivam nešto novo.
Sviranje na klarinetu iziskuje poseban napor?
- Naravno - odgovara Boki. - Probajte pola sata da duvate u toplu supu, pa ćete videti kako to izgleda. Šalu na stranu, jeste naporno, ali i tu ima malih tajni. Doduše, ja i danas vežbam. Svaki dan po sat i po. Moram da budem u formi.
-. Oluju sam komponovao još 1968. godine u tadašnjem Sovjetskom Savezu, kada dva dana nisam mogao da izađem iz sobe, jer je besnela oluja, a sada sam je, eto, prvi put snimio. Ovaj CD je moja lična karta, dokaz moje trajnosti, dokument jednog vremena. Trudio sam se da kroz klarinet iskažem sve ono što negujem u sebi, a to su kompozicije našeg juga. Sve moje ploče, iskreno ne znam im broja, idu u Narodnu biblioteku, u arhivu, kao pečat jednog vremena i to mi je svakako jedno od priznanja.
Boki je svirao čoček celom svetu i svi su ga razumeli. Svirao im je uživo, kao što je to činio i u studiju u danima kada se zaposlio u Radio Beogradu, u vreme kada magnetofon još nije ni postojao. Bilo je tu raznih dogodovština, ali su mu i rizici od sviranja uživo draži negoli plejbek. A šta misli o plejbeku, rekao je kroz jedan od brojnih viceva koje je ispričao tokom druženja.
- Došao čovek kod vlasnika internacionalnog cirkusa i kaže mu kako ima tačku koju svet nije video - priča Boki. - Znate, imam tačku gde koza jaše svinju i zajedno pevaju "O sole mio". Pa šta je tu toliko neobično, pita ga vlasnik cirkusa. Atrakcija je u tome, odgovara ovaj, što koza peva na plejbek, a svinja samo otvara usta.
- Dobro, a - šeretski će Boki. - Uh, da znate kako mi se koleginice naljute kad im to ispričam. E, idemo, već kasnim, mora da se radi. I upamtite, rad, rad i samo rad. To je jedini recept za uspeh.
„Stara je priča da pored zdravlja, bez koga se ne može ništa, u životu je potrebna i sreća. Ja sam imao tu sreću da je pokojni i veliki muzičar, inače umetnički rukovodilac Narodnog orkestra Radio Beograda Vlastimir Pavlović Carevac u meni prepoznao novi mladi kadar u to vrijeme, kad sam počinjao. Slušao me je 1950. godine u Prokuplju posle jednog koncerta, kad sam bio sedmi razred tadašnje gimnazije i rekao mi da ako nameravam da dođem u Beograd na audiciju za studije muzike, da sam je u stvari te večeri položio i da sam primljen u Radio Beograd. Tako sam u stvari, na samom startu došao do nekog cilja, ali sam već tada shvatio koliko treba truda i ozbiljnog rada da se uloži da bi se prvo naučio zanat. Mnogi danas žele da postanu umetnici, a nisu ispekli zanat. To je kao da se kuća gradi bez temelja. Smatram da sam čovek koji je uspeo u životu, ali ništa ne bi bilo da nisam radio i radio.

Nikola bez fola

Nikola Pejaković

16. septembar 1966. Banjaluka

 

Nikola bez fola, i onakav, nikakav, „ljepši" nego Čola, tipični predstavnik grada u kojem su rasli samosvojni originali, opušteni mali genijalaci koji su u svojoj jednostavno prirodnoj opuštenosti predstavljali oličenje domaćeg proizvoda bekrijske provijencije. Jasnije rečeno soleri, sami sebi dovoljni, višestruko talentovani, neprilagodjeni, ali kreativni i invetivni do zavisti i prezira onih dobro vaspitanih koji su mogli da djeluju samo kao dio krda koji mrda po notama vlasti i oligarhije nesposobnih da ponudi bilo što nije pravilo iz udžbenika ili propisa onih ponovo grupisani mediokriteta koji su sa glasom više, ali kao supa bez soli, bili i ostali glavni marginalci u svom izmišljenom svijetu uspjeha po vlastitim mjerilima. Zato se više pamti Nikolini Kokni kok iz Mrtav hladan ili Čorba iz Složne braće, nego svi vukovci mog peteg A razreda osnovne škole Braća Pavlić koji su se zajebali misleći da do ostvarenja snova mogu da stignu samo polaganjem odredjenog broja ispita na jednom od fakulteta. Naravno, ovim ne želim umanjiti značaj fakultetskih diploma, ali želim jasno reći svoj stav da one ne znače ništa ako nemaju aromu prirodnog dara koji daje samo onaj inžinjer odozgo...
„Nikola Pejaković je rođen 1966. godine u Banjaluci, gde je završio osnovnu i srednju likovnu školu, da bi se u 19. godini uputio u Beograd i upisao FDU, odsek pozorišna režija. Kao scenarista potpisuje filmove „Lepa sela lepo gore", „Rat uživo", „Ledina", kao i seriju „Vratiće se rode". Režirao je TV seriju „Složna braća", a kao glumac je obeležio sva tri dela filma „Mi nismo anđeli", „Nebesku udicu", „Rat uživo", „Mrtav ladan", „Dva sata kvalitetnog programa", „Kaži zašto me ostavi", „Pad u raj", kao i TV serije „Otvorena vrata", „Složna braća", „Crni Gruja"... . Dobtnik je nagrada: za najbolju režiju na 7. međunarodnom festivalu komedije „Mostarska lista" za režiju predstave „Narodni poslanik" , najbolju režiju na 54. sterijinom pozorju, plaketu udruženja građana „Grad" za razvoj pozorišne scene u Republici Srpskoj i režiju predstave „Narodni poslanik". Bio je član benda Kolja i Smak Belog Dugmeta.
„Nikom život nije med i mleko, ili kao što kažu pametni ljudi „čašu meda još niko ne popi, da je čašom žuči ne zagorči". Hoću da kažem da bih sve promenio da mogu. Bio sam čovek bez odgovornosti i kočnica, bludnik. Jedino ne bih menjao svoju ženu, kaže Nikola Pejaković, režiser, glumac, scenarista, muzičar i slikar...
„Ne možeš da se posvetiš nečemu, a da nešto drugo ne strada. Stradalo je moje zdravlje, porodica i unutrašnji i duhovni život. Sada pokušavam polako da se saberem, da povratim snagu, a porodica je jedino mesto na kome čovek to može da uradi. Nameravam da osnujem svoju porodicu i već imam „kandidata" (smeh). Ta devojka, koja je u stvari moja žena, moj je i brat i ljubavnik i saputnik... moja sudbina. Bog nas je spojio i hvala mu na tome, jer je to bio poslednji trenutak.
„Rođen sam sa četiri prsta na desnoj ruci. To je obeležilo moje detinjstvo. Bilo je zadirkivanja, ali sam ga i sam inicirao nekim svojim pošalicama. Nikada to nisam doživljavao kao hendikep ili nedostatak, već kao prednost. Za mene je to značilo da sam drugačiji, da se izdvajam. Taj obrnuti pogled na stvar mi je u stvari doneo mir. Evo, i danas mi se dešava da uopšte nemam svest da mi nedostaje prst ili da mi je ruka nešto manja i drugačija, ali ljudi to vide. Tek ponekad, kada vidim da je fiksiraju pogledom, onda se i ja setim. Paradoksalno, zar ne.
„Od malih nogu me niko nije zvao Nikola. Prvo sam čuo Kolja, pa tek onda Nikola. Moj otac je čitao „Politiku" i „Nin" i navijao za Crvenu zvezdu. Na neki način svi smo bili pomalo rusofili. Kao dete sam neopisivo ličio na Rusa, bio sam plav, sa šiškama i svetlim očima, baš kao Koljenka.
„Zbog rata su mnogi moji školski drugovi otišli. Otišli su i Muslimani i Hrvati i Srbi. I Damir Čizmić, moj najbolji prijatelj i čovek za koga se nadam da će mi biti kum na svadbi, otišao je. Sada živi u Švedskoj i jedna je od retkih osoba u mom životu koje su mi oslonac.
„Od gitare se ne odvajam već 35 godina. Počeo sam da je sviram sa sedam kada sam dobio „vegas N", akustičnu gitaru sa plastičnim žicama. Trebalo mi je 30 godina da dobijem svoj ton na gitari i da mogu da kažem da znam da je sviram. Ipak, u nižoj muzičkoj školi sam imao problema jer ne samo da nemam prst, već nemam ni dovoljan razmak između palca i kažiprsta. Onda su me terali da sviram džez gitaru trzalicom. Međutim, dolazio sam na čas bez trzalice i iznervirao profesora, pa su tražili da me ispišu. Danas, sem gitare, pomalo sviram klavir, usnu harmoniku, bas... Muzika je nešto od čega ne mogu da se odbranim, to prosto izlazi iz mene. U mojim pesmama ima bluza na kome sam odrastao, ali i narodne muzike, jer sam s ocem išao po seljačkim slavama i slušao ojkače, koje su bile prvi izvori žive muzike u mom životu. Zato i moj vokal ima taj prirodni seljački vibrator...
„Kod nas je nacionalizam izjednačen sa šovinizmom. Živeo sam u zemlji u kojoj su urađene stvari koje ne mogu nikoga da aboliraju, pa ni Srbe. Niko nije čistih ruku u toj priči. Nacionalizam je prvenstveno sposobnost da vidiš realnu nesposobnost sopstvene nacije - i dobro i zlo. O mojoj naciji sam učio i iz herojskih stvari, ali i iz zlih stvari koje smo činili drugima, kao i oni nama. A najviše sam o Srbima naučio iz onoga što smo međusobno radili jedni drugima. Sve ovo što nam se dešava je jednostavno proizvod izdaje koju su Srbi izvršili u samom centru svoga bića, jer su 60 godina bili najveći bezbožnici. I to sada plaćamo.
„Ako bih morao da izdvojim neko svoje delo kao najdraže, to su svakako „Rode". Posle dužeg vremena sam se vratio pisanju i to je ispalo sjajno, mada je, da nije bilo nekih internih nesuglasica, moglo da bude i bolje. I sada, posebno posle „Roda", mislim da je scenario polje na kome najviše mogu da dam. Ja sebe nikad nisam doživljavao kao glumca, već isključivo kao pozorišnog reditelja. Doduše, reditelja koji je u svađi sa pozorištem, ali koji sve crpi iz tog fundusa znanja. Mene je pozorišna režija svemu naučila, pa čak i odnosu prema životu. Ipak, mislim da ta kreativna šizofrenija koja proističe iz umetnosti uopšte nije dobra i da s jedne strane pokazuje koliko sam ja neozbiljan i neorganizovan, i kao čovek i kao umetnik. To može da pričinjava zadovoljstvo mladom čoveku, ali čovek koji ima 40 i kusur godina i koji treba da na neki način svodi račune mora da zna čime se bavi.

Život je samo do pola kad nema rokenrola

Nezaboravlja Milić Vukašinović

9. mart 1950. Beograd

Nikada nisam priznavao (ko sam ja da nešto i nekoga priznajem ili ne?), samoreklamere, one koji su sebe glorifikovali i bili prepotentni narcisi. Svi oni za mene bili su daleko od onog čime su se pokušavali predstaviti. Mnogi su (nažalost) zahvaljući moćnoj reklamnoj mašineriji uspeli da prevare široki auditorijum, ali svi oni su bili daleko niži od odraza u vlastitom ogledalu. Tek pojavom kontroverznog Milića Vukašinovića, koji me je, moram priznati, kupio za sva vremena, pre svega ličnim osobinama "velikog velikog čoveka", ali prvenstveno zbog toga što je možda jedini ostao dosledan dečačkim snovima. Bio i ostao sto od sto roker.
Karijeru rokera i mladog ljubavnika, tvrdi, počeo je kao dvanaestodišnjak. Sa 13 godina osniva svoj prvi bend "Plavi dijamanti". Nakon završenog školovanja, 1965. godine, postaje profesionalni bubnjar u sastavu "Čičci". U ljeto 1970. odlazi u Italiju kako bi se pridružio Bregoviću i Redžiću. Po povratku iz Italije, svira u triju "Mića, Goran i Zoran". (obratite pažnju nan redosled imena), a 1971. godine odlazi u London, i tamo ostaje tri godine, da bi se krajem 1974. vratio iz Londona i priključio "Indexima" s kojima je snimio nekoliko singlova. Od oktobra 1976. postaje član Bijelog dugmeta umesto bubnjara Ipeta Ivandića. Naredne godine osniva trio "Vatreni poljubac" s kojim je kao kompletni autor, pjevač i gitarista snimio 9 studijskih albuma i 5 solo albuma. Paralelno s time autor je, producent i aranžer na desetine hitova narodne muzike (naročito za Hanku Paldum), koje su u ukupnom skoru ostvarile tiraž od više miliona prodatih ploča. Nakon rata objavio je dva solistička albuma i nastavio saradnju sa mnogim srpskim i bosansko-hercegovačkim pjevačima.
Milić Vukašinović živi i radi u Beogradu. Godine 2008. učestvovao je u serijalu Big Brother-VIP.
"Poznajem i jedno vreme intenzivno sam se družio sa Mićom. Bilo je sredinom devedesetih kada je Miilić Vukašinović iz Sarajeva doselio u jeBeograd. Netipičan u svemu, na mene je ostavio najupečatljivi utisak svojim moralnim osobinama čoveka koji iznad svega ljubi istinu, pravdu, jednakost. Iako svestan da živi u svetu jačih, nikada nije koristio poziciju velike zvezde, već je naprotiv, uvek bez izuzetka bio bliži, kako bi to bosanci znali da kažu, raji, uslovno rečeno malim (velikim) ljudima koji su istina, često koristili njegovu bolju polovinu "duše" i zloupotrebljavali njegovo ime i džep. Otvoren i beskpromisan bez oganičenja, neretko je dolazio u sukob sa svima, najčešće braneči slabije i nezaštićene. Cenio je iskrenonost, pravo prijateljstvo, zgrožavao se pred licemerjima kojima je najviše bio okružen.
Bio je široke ruke. Kad je on imao imali su svi i znani i neznani oko njega. Uvek, kad vidim neku pokondirenu tikvu, bez obzira na pol, poreklo, rasnu ili drugu porekloopredeljenost setim se njegove tvrdnje:
- Pogledaj ga ponaša se kao da mu je deda pio viski a ne brlju tamo negde oko Valjeva.
"Doktor za rokenrol'... Interesantan, ekscentričan, strastven, bez dlake na jeziku...
- Princip rokenrola je nikad ne ići linijom manjeg otpora. Zato što kad dođe do nečega, bilo čega, linijom manjeg otpora, onda kad to postigneš u stvari shvatiš da si išao linijom manjeg otpora, pa se osećaš kao govno. A kada ideš drugim putem, kad postigneš nešto na najteži način, onda se zaista dobro osećaš.
Ostrašćeni roker bio je jedan od najproduktivnijih kompozitora narodne muzike.
- Ja sam postavio modernu postavku naše narodne muzike. Neću da kažem - novokomponovane, svaka muzika koja se sada radi, svira i peva je novokomponovana, zašto bi se samo narodna tako zvala?
"Milić Vukašinović je nesumnjivo fenomen. Iskren, direktan, lud za muzikom još od 12 godine, veran Sarajevu i Beogradu u njihovim najtežim trenucima. Brdo novca je zaradio na narodnoj muzici, ali je sve brzo potrošio da bi, kako kaže, "ostao normalan'. Za njega rokenrol počinje kada siđe sa bine i zato malo koga ostavlja ravnodušnim. Nema sredine - ili vam se sviđa ili ne! Ako je suditi po posećenosti koncerta...
Milić Vukašinović je to što jeste. Naizgled čudan kvalitet, jer ovde su stvari postavljene da svi gledaju da budu ono što nisu - radnici, seljaci, intelektualci, lopovi, novinari, pisci, dripci, rokeri, narodnjaci, komunisti, kolumnisti, opozicionari, profesori, doktori. Kao drugo, zato što kad dohvati gitaru i opali svoj E-dur, jasno je da imate pred sobom živog čoveka koji zna da svira, koji uživa, veruje i neizmerno voli to što radi. Zato što muzika ne podnosi distancu.
Mića zvezda i kad siđe sa stejdža. On zna šta je hit i šta ga takvim čini.
Govori šta misli i to na najdirektniji mogući pomalo i vulgarni način.
On tvrdi u Londonu za tri godine pranja sudova i nesviranja više naučio nego da je tri godine vežbao.
Budite sigurni dvojice Milića nema jer on "nije pomerao granice roka, već je granice postavljao i utvrđivao.
- Danas rockenrola skoro da i nema, postao je alternativa, ono što su nekad bile neke druge muzike. S tim što je to tada bila neka pozitivna alternativa, to su bile angazovane grupe, opasne po sistem. A sada je glavna muzika dance, tehno, rap koji je donekle OK, ako je po principu onoga što rade crnci u Americi, jer to je njihov bunt protiv sistema. Kod nas su klinci tek od skora poceli to da rade.
- Mi smo sarajevska grupa, ja sam iz Sarajeva, govorim sarajevski. Rodjen sam u Beogradu, ali to je druga prica. Ali posao uvek pocinjem odavde. Tu se ponašam kao da se Jugoslavija nije raspala - za mene je ovo još uvek glavni grad i odavde je uvek sve pocinjalo - rock muzika, narodnjaci... Ko je napravio dobar posao na jugoslovenskom nivou, to je uvek odavde polazilo. - Odgajan sam kao Jugosloven, uvek sam imao tu pricu iako nisam iz mešovitog braka, pošto neki misle da Jugosloven moze biti samo iz mešanog braka, sto nije tacno. Kako si odgojen, tako i razmisljas.
Sa istom strašću voli muziku i žene.
"Devojka kad je dobra, dobra je svuda, cak i na Severnom polu. Kad god sam prilazio devojkama nikad nisam koristio slavu, to rade ljudi nizeg nivoa dozivljaja i seksa i devojaka. A tu sve zavisi od toga kakva si licnost... Ja ne mogu da vodim ljubav sa glupacom, za koju znam kakva joj je postavka mozga, jer s njom ne mogu da dozivim to sto hocu. Posto znam kako se orgazam dozivljava, hocu da se dozivljava iz mozga, a to sta ce organ dole da odradi to me ne interesuje. To mora da bude spoj... U mozgu se dozivljava orgazam. Za mene je bolje pet pravih zena u zivotu da si imao, nego hiljadu onih koje nisu vredne."

Nežni (ko "stari Pjer") šansonjer

Nezaboravlja Srdjan Marjanović

1952. Banjaluka

Kantautor i gitarista Srđan Marjanović rođen je 1952. godine u Banja Luci. Godine 1961. preselio se u Beograd gde je počeo da se interesuje za rock muziku. Svirao je u grupama Svitci, Usamljeni i Gru, a 1971. godine odlazi u Švedsku i u klubovima, uz akustičnu gitaru i usnu harmoniku, svira repertoar Donovana i Dilena. U Beograd se vraća krajem 1972. godine i započinje karijeru kao akustičar. U to vreme nastupa u predstavi "Isus Hristos superstar Ateljea 212 gde glumi jednog od sveštenika. Na Omladinskom festivalu u Subotici 1973. godine nastupa sa pesmom "Tražim" i dobija prvu nagradu žirija. Iste godine nastupa na Zagrebačkom festivalu sa pesmom "Prvi put sretni", a sledeće na Opatijskom festivalu sa "Ja te volim ljubavi". Svoje pesme redovno objavljuje na singlovima, a prate ga basista Dušan Ćućuz i bubnjar Mića Lolić Žorž. Po prestanku rada sa njima snima i nastupa sa grupom SOS, a povremeno im se priključuje klavijaturista Ðorđe Petrović. Čest je i na koncertima YU grupe gde nastupa pre njih. U Beogradu je svirao ispred sastava Soft Machine.
Prvi album snima 1974. godine uz pratnju YU grupe, a prateće vokale pevali su članovi akustičarske grupe Zajedno u kojoj je tada bio i Bora Ðorđević. Instrumental sa te ploče "Bluz za usnu harmoniku" objavljen je na disku "Yu retrockspektiva" (Komuna 1995.). U jesen 1975. godine Marjanović, Drago Mlinarec, Ivica Percl i Tomaž Domicelj organizuju jednomesečnu turneju pod nazivom "Četvorica za mir". Godine 1978. odlazi u vojsku, a po povratku oformljuje prateću grupu Puma u kojoj je bas svirao Božidar Kazazić, bubnjeve Petar Jablanov, a klavijature Slobodan Milivojević. U Pumi su jedno vreme bubnjeve svirali Raša Ðelmaš i Luka Bošković. Na dvomesečnu turneju po Sovjetskom Savezu odlazi sa grupom Nova dimenzija. Leta 1979. godine u splitskom studiju Tetrapak snima album "Imaš kod mene veliki plus". Na snimanju su učestvovali basista Dušan Ćućuz, bubnjar Steva Stevanović tec SOS) i klavijaturista Dragan Miloradović Sa ploče se izdvajaju pesme: "Mi smo jedno drugom govorili vi", "Nije ti se htelo", "Zaustavite muziku" i nova verzija hita "Idi" sa ranijeg singla. LP "Uvek ima neki đavo" objavljuje 1980. godine , a sledeći "Ne kaci se za mene naredne godine. Na njemu je snimljena rockerskija verzija stare stvari "Ne ostavljaj me sad". Na snimanju ga prati grupa Puma, a Produkciju radi sam. Na ploči "Senti-menti" bas svira Halil Barjaktar (koji je kasnije Ostavio karijeru u Americi), klavijature Aleksandar Stanojević, bubnjeve Jovan Ðukanović, a prateće vokale pevaju članice grupe Aska.
Paralelno sa muzičkom karijerom, Marjanović je pisao o rock muzici u listovima "Zum reporter", "ITD", "Večernje novosti" i "Ćao", a početkom devedesetih godina je bio urednik diskografske delatnosti lista "Ćao" Godine 1983. otvorio je tonski studio Cepelin i zaposlio se kao producent u beogradskom predstavništu diskografske kuće RTV Ljubljana koja je u to vreme objavljivala ploče grupama EKV, Kerber, Poslednja igra leptira i drugim. Ali muziku ne zapostavlja. Album "Lopov" iz 1984. godine na kome bas svira Boban Birtašević prolazi prilično nezapaženo pa dve godine kasnije objavljuje sledeći pod imenom "Sam" sa osam novih pesama, pretežno balada. Album je dobio naziv "Sam" jer je to prva ploča koju je uradio bez grupe Puma. Koproducent ploče (uz Srđana) bio je Rade Radivojević koji je komponovao i jednu pesmu. Basista je Branko Marković (ex Kim), za udaraljkama Ljubiša Stojanović Luis, klavijaturista Slobodan Milivojević a prateće vokale pevala je Mira Beširević. Godine 1989. objavljuje LP "Ako jednom puknem ja" na kome na A-strani snima svoje kompozicije, dok B-stranu popunjavaju njegove obrade domaćih balada "Selma" (Bijelo dugme), "Ti samo budi dovoljno daleko" (Generacija 5), "Zašto" (Oliver Dragojević) i "Da li znaš da te volim" (Dado Topić). Godine 1994. snimio je CD "Priznaću sve" sa gitaristom Miroslavom Ðukićem (ex Tako) na kome je uz pet novih, ponovo snimio tri stare pesme.

Diskografija

Singlovi
"Moja mala" , "Tražim" (PGP RTB 1973)
"Prvi put sretni" , "U čemu je stvar" (PGP RTB 1973)
"Dolaze mladi" , "Pustite me da sanjam" (Jugoton 1973)
"Ja te volim ljubavi" , "Vau vau" (PGP RTB 1974)
"Pesma sreće" , "Idi" (PGP RTB 1975)
"Mala Maja" , "Leptir" (PGP RTB 1976)
"Tvoja mašina" , "Ne ostavljaj me sad" (1976)
"Zeleni poljubac" , "Da li spavaš?" (Diskos 1978)

Albumi
"Srđan Marjanović i prijatelji" (PGP RTB 1974)
"Imaš kod mene veliki plus" (RTV U 1980)
"Uvek ima neki đavo" (RTV U 1980)
"Ne kaci se za mene" (RTV U 1981)
"Senti-menti"(RTVU1982)
"Ne pucaj na plavog anđela" (RTV U 1983)
"Lopov" (RTV U 1984)
"Sam" (PGP RTB 1986)
"Ako jednom puknem ja" (Diskoton 1989)
"Priznaću sve" (Jugodisk 1995. CD)...

Kralj narodne muzike

Nezaboravlja Šaban Šaulić
6. maj 1951. Šabac

Šaban Šaulić (6. maj 1951, Šabac) je srpski pevač narodne muzike. U toku bogate karijere u medijima i od publike je dobio nadimak „kralj narodne muzike".
Njegova majka Ilduza Demirović je iz Bijeljine, gde je on i sam proveo dosta vremena.
Šaulić živi i radi u Beogradu. Sa svojom suprugom Gordanom ima troje dece - Sanelu, Ildu i Mihajla. Omiljeni hobiji su mu pecanje, u svojoj vikendici u Krčedinu i fudbal.
„Ja se uvek u Bosni osećam dobro, zato što sam navikao na nju. Ovde imam dosta prijatelja, a i menadžeri s kojima sam radio su odavde. Volim Bosnu i mnogo sam pesama o Bosni snimio. Ta ljubav prema Bosni izašla je iz duše!
„Ovim putem kojim su krenuli mladi pevači malo će njih doneti kvalitet. Svi nekako idu u stilu: kada treba preskočiti plot, odvale jednu dasku, pa prođu. Nemaju osećaj za normalno preskakanje. Sada je uzelo maha to ravno pevanje, koje ne podseća na našu narodnu muziku. Mi, koji se bavimo narodnom muzikom, dobro znamo da se ne može pevati bez trilera. Mladi to ne mogu da shvate. Dobro se sećam da su se neki od njih pre desetak godina trudili da pevaju trilerski, da pevaju dvojke sa finim lirskim tekstom, kao što su Viki Miljković i Indira Radić. Danas toga nema; sve je preraslo u bezobrazluk, "skini gaćice", "ostavi me", "davi me, pa me udavi" i slično. Ima još nekoliko pevača koji su nešto vredeli, ali su se i oni pronašli u ovom pevačkom razvratu.
„Uvek sam tražio i dan-danas tražim savete, jer želim da muzici donesem nešto novo. Međutim, ovde se traži drčnost, pornografija, psovke, grdnja, bože sačuvaj. Evo, naprimer, surogat od pesme Seke Aleksić, "Da sam muško2, vređa ženski rod. Zamislite tu situaciju: devojke su masovno pevale "Eh, da sam muško". Šta su onda one trebale da budu - ono između, transseksualci?! Nikad neću shvatiti zašto takve pesme prolaze kod žena.
„Fudbal uglavnom gledam preko TV. Loptu sam jurio dvadesetak godina, pa me malo volja za tim prošla. A što se pecanja tiče, to najviše volim. Svaki slobodan dan iskoristim na vodi. Ostavim sve živo, čak ženu i decu ne vidim, zbrišem na pecanje, jer to mi je sve. Znam da me sutra čekaju novi koncerti, putovanja, rad, druženje sa publikom.
Kralj narodne muzike, kako su Šaulića nazvali obožavaoci i mediji, ističe da i danas mnogo uči o muzici i dodaje da će se, dok je živ, truditi da na scenu donese nešto novo. Ovaj pjevač mnogobrojnih najljepših narodnih kompozicija kaže da se dosadašnji trud i unošenje novina isplatilo.
„Meni se čini da je teže opstati nego uspeti. Video sam mnoge kolege koje su dolazile na scenu, bile popularne, ali nakon godinu, dve ili tri, "propadale". Nimalo nije lak ovaj posao, iziskuje mnogo odricanja. Sve je uredu i nekako se izdrži kad je pesma u pitanju, to me nosi. Međutim, putovanje "ubija", ali sve se to trpi i zaboravi kada se dođe do pesme.
„Kada sam počinjao, morao sam nečeg da se odreknem. Bio sam izuzetno talentovan za fudbal. E, onda, kada sam počeo da pevam, nešto je moralo da ode, tako da je tom prilikom otišao fudbal. I, onda sam, gradio svoju karijeru, gradio pevanje, donosio nešto novo na estradu. Čini mi se, dok sam živ, da ću se uvek učiti i gledati da nešto novo donesem. Na moju sreću, tako je i bilo u mojoj karijeri i sigurno je da se isplatio taj mukotrpni rad i donošenje novotarija.
„Danas se sluša nova vrsta muzike, koja ne liči na narodnu, a i nema baš toliko talentovanih pevača. Čast izuzecima, ima ih nekoliko, ali vrlo malo. Treba se davati toj muzici, koja je naša, koja se zove narodna, a ne ova, koju ne znam ni kako da krstim, kako da joj dam ime, a sadrži najmanje narodnjačkog. Bojim se da neko ko se bavi ovim poslom, a pri tome ne zna da peva dobro narodnjački, neće moći mnogo da traje. A, onaj, ko je talentovan i ko zna, vrlo je važno da se posveti narodnoj muzici. I Makedonija, i Bosna i Sandžak imaju divnu muziku, a ako to novi pevači ne znaju i ne shvate da trebaju da neguju takav, pravi narodnjački stil, onda nemaju šta da traže. Sad, neko ima manje sreće, neko više. Bojim se da ovim stilom i ovim pevanjem, a mogu slobodno da kažem u 90 odsto slučajeva i neumećem u narodnoj muzici, neće imati šta da traže. Opet kažem, čast izuzecima, koji znaju, ali bi trebalo da povedu računa i o izboru pesama.
„Ja sam pesme od 1975. godine, što se muzike tiče, uglavnom pisao sam. Tako sam na svet doneo kompozicije „Dođi da ostarimo zajedno" i "Dva galeba bela" "Sneg je opet, Snežana", "Sanela", i sve one, od te 1975. godine, još uvek su hitovi. Ja sam to srcem radio, tako da su te pesme nastale u dahu, kada sam bio inspirisan, imao mnogo ideja. Sada se plašim da nema ni tih ljudi koji hoće da im se urade pesme, a da budu aranžirane kao što su te kompozicije bile. Tada je sviralo 50 muzikanata. U ovim novim pesmama nema ni srca ni duše, sve se svodi na čistu tehnologiju, tako da dva člana urade sve, kombinuju neke budalaštine i nema šanse da to bude narodna muzika. Bojim se da tih kompozitora koji su nekada bili plodonosni, više nema, nekako su se povukli, predali brzo, i pustili ovim nadrikompozitorima da sad oni kradu tuđu muziku, grčku, špansku, tursku... Dakle, nadrikompozitori su sebe nazvali kompozitorima, a pri tome nemaju pojma šta znači "n" od narodne muzike.
Prvi album Šabana Šaulića je izašao 1969. godine, kada je imao osamnaest godina. Do 1976. godine, autor njegovih pesama je bio Buca Jovanović, a od te godine sve svoje hitove pisao je lično.
Godine 1985. napisao je pesmu „Gordana" koju je posvetio svojoj ženi. Pesme „Dođi da ostarimo zajedno" i „Dva galeba bela" smatraju se jednim od najboljih ikad otpevanih narodnih pesama. Osim ovih pesama, veliki hitovi Šabana Šaulića su bili i „Uvenuće narcis beli", „Sine", „Danima te čekam", „Snežana", „Odlaziš, odlaziš", „Pozn o bih te međ  hiljadu žena" ...
Šaban Šaulić je jedan od pevača sa najvećim brojem prodatih ploča u bivšoj Jugoslaviji


Diskografija
Dajte mi utjehu (1969)
Sutra nek dođe kraj (1970)
Zbog neverstva jedne žene (1970)
Sada je svemu kraj (1971)
Sjećam se te žene (1972)
Bio sam pijanac (1972)
Šaban Šaulić (1976)
Dva galeba bela (1978)
Dođi da ostarimo zajedno (1979)
Ponovo smo na početku sreće (1980)
Meni je s tobom sreća obećana (1981)
Svetlana (1982)
Tebi ne mogu da kažem ne (1984)
Kafanska noć (1985)
Kad bi čaša znala (1986)
Vanredan album (1986)
Kralj boema, Verujem u ljubav (1987)
Samo za nju (1988)
Ljubav je velika tajna (1988)
Ljubav je pesma i mnogo više (1989)
Pomozi mi druže, pomozi mi brate (1990)
Anđeoska vrata (1992)
Ljubavna drama (1994)
Volim da te volim (1995)
Tebi koja si ostala (1996)
Od srca (1997)
Ljubav je slatka robija (1998)
Tebe da zaboravim (1998)
Za novi milenijum (2000)
Album 2001 (2001)
Kralj i sluga (2002)
Album 2003 - Live (2003)
Album 2004 (2004)
Telo uz telo (2005)
Bogati siromah (2006)...


Vi i mi svakog utorka zajedno


Prvi muzički internet magazin u Srbiji koji uređujemo Vi i mi zajedno ... novinari, fotoreporteri, čitaoci, studenti, đaci, domaćice, penzioneri, fanovi, muzički radnici, muzičari, svi koji imaju šta da kažu... Najkvalitetniji prilozi, korektni i tolerantni, bez vulgarnosti, omalovažavanja, ponižavanja, vređanja, isključivo bez politike, biće uvršteni u prvi naredni broj.

Prijatelji muzike izvolite ...

 

za tačnost podataka odgovara autor

Naslovna

  Naslovna